На Видовдан 1389. српске снаге предвођене кнезом Лазарем сукобиле су се са турском војском коју је водио султан Мурат. Српски јунак Милош Обилић је успео да убије Мурата, а за време битке је страдао и кнез Лазар. И тако је настао мит о Косовском боју, најславњој победи у историји Срба, народа који и те како зна шта је рат.
И док и данас постоје недоумице о исходу битке, па и о томе ко је заправо био Милош Обилић и како је успео да убије Мурата, један човек је вековима важио за “српског Јуду”, а његово име је постало синоним за страшну и неопростиву издају – Вук Бранковић.
Ипак, шта ако је овај српски великан неправедно оптужен, а иза издаје на Косову стоји неко други?!
Неуморни бранитељ српства
– Дуго је традиција означавала Вука Бранковића као издајника у Косовском боју. Ипак, Раде МихаљчИћ, наш чувени историчар и академик каже да “са хришћанско-турских односа и порука косовског предања Лазарево дело су пре и више изневерили његови наследници него Вук Бранковић” који је након Косовског боја до своје смрти више времена Турцима пружао отпор него што им је био вазал – почиње причу Александар Тешић, књижевник и аутор трилогије о Милошу Обилићу у коме се као споредни лик појављује један потпуно другачји Вук Бранковић.
О издаји Вука Бранковића не говоре непосредни историјски извори, а о њој први пут пише Мавро Орбини пуна два и по века после Косовског боја!
– Раде Михаљчић даље каже да „управо развој косовске легенде сведочи да је издаја неосновано приписана овом обласном господару. У предању се дуго лутало док се љага издаје није усредсредила на личност Вука Бранковића – објашњава Тешић.
Па ипак, о издаји на Косову се причало. Тако је Константин Михаиловић из Островице записао да су се уз Лазара неки верно и јуначки борили, а други “гледали кроз прсте”.
Иако о Косовској бици има премало поузданих историјских извора, оволико се зна – она се одиграла у области која је била под управом Вука Бранковића и он је у њој командовао десним крилом српске војске.
После битке, наследници кнеза Лазара су признали врховну власт султана Бајазита, док је управо Вук Бранковић наставио да се одупире Османлијама и чува независност своје области. Како у томе није успео, крајем 1392. године и сам је постао вазал, али је и тако стално покушавао да настави борбу. Због тога је 1396. године одведен у турско заробљеништво, где је и умро 1397. године.
Да ли је уопште било издаје на Косову?
Како је онда дошло до тога да се човек који је једини пружао отпор Турцима после Косовског боја прогласи издајником?!
– Историчар Љубомир Ковачевић је још у 19. веку скренуо пажњу на могућа преклапања имена у писању непознатог Дукиног преводиоца који, у последњој четвртини 15. века, помиње како се прочуо глас да је Лазарев војвода Драгосав Пробишчић издао и окренуо оружје против својих, и да су тада збуњени Босанци војводе Влатка Влађевића исхитрено напустили бојиште – објашњава Тешић, али и додаје да је ово једино помињање Влатка Влађевића на историјској сцени.
Ипак, постојао је још један оновремени великаш сличног имена! Наиме, за време Косовског боја босански војвода Влатко Вуковић командовао је левим крилом српских снага. Након почетних успеха, он се са својом војском повукао са Косова и вратио у Босну шаљући страним силама вест о великој хришћанској победи.
– У историји Мавра Орбина се помиње бекство босанског војводе Влатка Вуковића, а слично налазимо и код Михаила Динића у делу “Дукин преводилац о Боју на Косову“, када каже да “мада преводилац не говори о Влатку Вуковићу већ о Влатку Влађевићу помишљало се да је у замени имена Вук и презимена Вуковић заметак везивања косовске издаје за Вука Бранковића – закључује Александар ТешИћ.
И Соња Петровић у раду “Фолклорна предања и казивања у изворима и дискурсу на примерима традиције о проклетсту рода” из 2008. године, каже да је на основу сличности имена и преношења убикација, Љубомир Ковачевић навео могућност замене или фузије имена Вука Бранковића: војвода Влатко Вуковић, Вук Лазаревић.
Тако је “најозбиљнији помагач Лазарев на Косову постао издајник у народној традицији и песми“. Да је Љубомир Ковачевић солидно поставио трајекторије традиције, доказује и чињеница да оне чврсто стоје више од сто двадесет година пошто је објављена његова студија.
Извор: Историјски Забавник
