Јуриј Севидов био је један од најталентованијих совјетских фудбалера. Шездесетих година прошлог века, одлично је играо у Спартаку и позван је у олимпијски тим СССР-а. Као члан црвено-белих, постао је шампион земље и два пута освојио Куп. То је све урадио до своје 23. године, када је његова каријера завршена.
Севидов је учествовао у несрећи у којој је погинуо научник из совјетског ракетног програма и тада се сав државни гнев Совјетског Савеза сручио управо на фудбалера.
„Дајте му највишу казну, и то је то!“ овим речима се, према мемоарима овог фудбалера, суду обратила једна високопозиционирана жена из Комунистичке партије. Речено јој је да члан закона по коме је играч оптужен предвиђа максималну казну од десет година затвора, „Па, дајте му онда десет“, одговорила је званичница чије име Севидов није навео у својим мемоарима.
Пут ка слави
Фудбалска каријера Севидова почела је у Ступину код Москве. Његов отац Александар Севидов тамо је тренирао локални тим у који је убацио и свог 14-годишњег сина. Јуриј Севидов је истовремено тренирао и у московском Спартаку, за који је на дечјим турнирима постигао доста голова, али никада није добио позив у први тим. Севидов је тако уместо за престонички тим заиграо за локалну „Молдавију“ на чијем је челу био његов отац.
Већ у првом мечу за „Молдавију“, Севидов је постигао два гола, а затим је почео да даје голове на свакој утакмици и брзо привукао пажњу великих клубова. Московски Црвено-бели, којима је фалило нападача, били су најупорнији од свих, али „Молдавија” није хтела ни да чује за трансфер свог најбољег играча у московски клуб . Питање трансфера је решено захваљујући интервенцији оснивача и челника Спартака, браће Старостин, који су успешно водили билатералне преговоре са Молдавијом и највишим руководством совјетског фудбала. У сезони 1960. 17-годишњи Севидов је ушао у први тим Спартака из Москве.
Прве две сезоне за младог нападача прошле су у адаптацији, а у сезони 1962. он је коначно заблистао. Севидов је са 16 голова постао други стрелац совјетског шампионата, а његов Спартак је постао шампион. Наредне сезоне нападач је постигао гол мање, а црвено-бели су сезону завршили као други у првенству. Поред тога, Јуриј је заједно са Московљанима освојио два Купа Совјетског Савеза. Севидов је позван у олимпијски тим СССР-а, упоређивали су га са легендом совјетског фудбала Стрелцовим и предвиђали ми светску славу.
Нажалост, судбина талентованог играча, као и његовог великог претходника, Стрелцова, била је трагична.
Роштиљ, коњак и сплет чудних околности
Кобан за Севидова био је 18. септембар 1965. године. Тим се ујутру вратио са путовања у Брјанск, а Севидов је заједно са двојицом саиграча, Михаилом Позуелом и Владимиром Јанишевским, отишао на роштиљ који су после залили коњаком. Севидов је, међутим, тврдио да је попио само чашу, пошто је возио.
Млади фудбалер је возио одличан аутомобил, прави амерички Форд, који је купио уз помоћ свог таста који је радио у Министарству спољних послова.
Након дружења са пријатељима, Јуриј је отишао кући, али се у касним поподневним сатима посвађао са супругом, изашао из куће и поново сео за волан. Кренуо је ка насипу Котелническој где је његов саиграч Поузело отишао да посети своју девојку, и на неких 50 метара од зграде у којој је живела Поузелова девојка Севидов је ударио једног пешака.
„Возио сам се насипом, грбавим мостом где се Јауза улива у реку Москву, испред мене је био ауто. Један старац је трчао испред кола, угледао ме је и стао, затим је поново кренуо да трчи. После двадесетак метара, скрећем испод моста, укључујем жмигавац и … још увек не разумем како је овај човек завршио на мојој хауби! Можда зато што никада није ходао?“ препричава Јуриј Севидов.
Након што је ударио пешака, Севидов је неко време био у шоку и, из неког разлога возио 200 метара напред, а онда се окренуо и вратио на место несреће. Међутим, тамо није било никога. Пешака је покупило возило Хитне помоћи које је случајно прошло и одвезло га у оближњу болницу. Пешак је задобио лакше повреде – прелом ноге због чега је била потребна операција, али му живот није био угрожен. Међутим, хирург који је био дежуран није био ту, и као замену је оставио једног студента. Доктор почетник је одлучио да преузме иницијативу у своје руке и сам обави операцију, али је погрешио са анестезијом. Срце 62-годишњег мушкарца није издржало и он је током операције преминуо.
Севидов није покушавао да се сакрије. Вратио се на место несреће, сачекао полицајце и из неког разлога им рекао да је пре седам сати попио чашу коњака. Или је, ипак, било више од чаше? Фудбалера нису прегледали, али се у протоколу појавио записник „који указује на лакши степен интоксикације алкохолом“. Ова чињеница је касније играла битну улогу у изрицању пресуде. У почетку, у поверљивом разговору, Севидову је обећана условна казна, пошто је пешак прешао пут на погрешном месту. Играч је отишао кући да се одмори, а ујутру је отишао возом до базе Спартака у Тарасовки. Тамо су за њега стигла чак два писма.
Испоставило се да је преминули био велики совјетски научник Дмитриј Рјабчиков.
Сав совјетски гнев на фудбалера
Хемичар се бавио горивом за свемирске ракете, био је лауреат Стаљинове награде и херој социјалистичког рада. Вест о његовој смрти изазвала је негодовање колега и највишег руководства земље и из неког разлога сав гнев совјетске државне машине није се сручио на лекарског приправника који је својом непажњом практично убио Рјабчикова, већ на „подругљивог“ фудбалера који је „ возио у пијаном стању по граду, и то у страном аутомобилу“.
Приликом доношења пресуде суд није узео у обзир гомилу битних фактора. На пример, чињеница да је Рјабчиков увек путовао у личном аутомобилу са обезбеђењем, а те несрећне вечери видео је своју младу жену са љубавником, отишао од аута са „телохранитељима“ и, у фрустриран и тужан, одлутао кући, до небодера на насипу Котелническој . Један од Рјабчиковљевих пријатеља је такође изјавио да је пио са њим неколико сати пре трагедије. Из неког разлога, ни покојник није тестиран на алкохол.
Међутим, совјетско руководство није било заинтересовано за тако ситне процедуралне детаље. Одозго је дато упутство да се са фудбалером обрачуна на одговарајући начин начин, а научници, колеге Рјабчикова, су написали љутито отворено писмо. Млади нападач је осуђен на максималну казну од десет година затвора, иако су све околности инцидента и материјали истраге указивали на блажу казну. Схвативши да би пресуда била неправедна, неколико искусних судија напустило је случај. Као резултат тога, нашли су младог судију који је легализовао одлуку донету на врху.
Севидов није успео да одслужи казну без инцидената. После пет месеци у затвору, фудбалер је пребачен у Вјатлаг, логор за присилни рад у региону Киров. Главно занимање тамошњих логораша била је сеча дрва. У логору је било много поштовалаца Севидовљевог талента, како међу затвореницима, тако и међу логорском управом. Фудбалер је одмах распоређен да ради као библиотекар, а његови навијачи су му стално постављали столове и штитили га од тешког рада.
„Једном сам секиром секао грање, па су осуђеници умрли од смеха. Рекли су ми: „Боље, Јурок, чувај ватру, иначе ћеш осакатити ноге, нећеш моћи да играш“ каже Севидов.
Наравно, у логорима се окупља специфична и веома разнолика маса, па је било и оних који нису имали симпатија према Севидову. Међутим, фудбалера је од могућих проблема заштитио страствени навијач и хонорарни грузијски криминални бос Заур са надимком Звер.
Логор као „фудбалски камп“ и амнестија
Покровитељ фудбалера борио се за власт у логору са украјинским лоповима, који су Севидова доживљавали као Зауровог најближег пријатеља. Када је дошло време да се грузијац свргне са власти, Јуриј је био у животној опасности. Писао је својој мајци, која је уз велике муке успела да издејствује да њеног сина пребаце у логор у Бобрујску.
У поређењу са Вјатлагом, овај логор Белорусији је био као фудбалски камп. Севидову је било дозвољено да игра фудбал једном недељно, и почео је да учи енглески. Његова супруга га није напустила, редовно је долазила у брачне посете, након чега је пар добио сина. Убрзо је стигла велика амнестија за 50. годишњицу Октобарске револуције. Фудбалер је пуштен на слободу у децембру 1969. године.
Нажалост, Севидов није успео да се тријумфално врати у репрезентацију, као што је то пре њега учинио Стрелцов.
Нападач је каријеру наставио у Каирату, са којим је изборио улазницу у елитну дивизију. Након тога, провео је сезону у Шахтјору из Доњецка и Спартаку из Рјазања, а затим је одлучио „да окачи копачке о клин“. Севидов је тада имао само 32 године, а повреда рамена задобијена у логору га је све више забрињавала. Севидов је повређен под прилично апсурдним околностима: на њега је пао балван током сече дрва.
Од фудбалског тренера до спортског новинара
Јуриј је одлучио да крене стопама свог оца и да постане фудбалски тренер, али није имао много успеха на овом пољу. Према речима Севидова, челници клубова су га гледали попреко због његове „мрачне“ прошлости и нису му баш веровали.
Деведесетих година, Севидов је одлучио да се окуша у спортском новинарству и то му је ишло сасвим добро. Фудбалер је течно писао, и био је дубоко удубљен у теме о којима говори и није се плашио да критикује све оне за које је сматрао да то заслужују. Љубитељи совјетског спорта брзо су се заљубили у његове текстове и критике, Јуриј је био позван на радио и телевизију, радио је и као коментатор на неколико великих фудбалских турнира.
Бивши фудбалер који је постао популарни новинар преминуо је практично на послу. Севидов је 2010. отишао у Шпанију да покрије тренинг камп Локомотиве, где је у ноћи са 10. на 11. имао срчани удар. Легендарни фудбалер Спартака преминуо је пре доласка Хитне помоћи. Сахрану у Москви помогао је Јуриј Семин, Севидов саиграч из доба док је играо за Спартак из Москве.
Извор: Данас
