Пише: Лиза Дојл
Од III века пре нове ере, Александрија у Египту била је интелектуално средиште грчког света, где је књижевност класичне антике сакупљана, уређивана и канонизована у Mouseion-у (Светилишту муза) и Александријској библиотеци.
За старе Грке митови су били више од пуких прича, а за научнике који су радили у библиотеци митске приповести представљале су прилику да схвате настањени свет. Можемо да сагледамо како су научници покушавали да премосте јаз између митова и стварности кроз посебан тип извора, сачуван на маргинама рукописа.
Срећом, коментари и научни радови александријских критичара доспели су до нас – преписивани и преношени кроз векове као коментари, белешке и напомене на маргинама папируса и рукописа.
Ови коментари познати су као схолије и представљају увид у начин рада античких научника. Схолије откривају читав спектар интересовања и идеја – од анализе песничких поступака до критике граматике. Оне такође сведоче о напорима античких научника да митска места кроз која јунаци путују повежу са конкретним локацијама у познатом свету.
Мапирање митова и чудовишта
Једна од најзначајнијих научних расправа у антици, која претходи чак и оснивању Александријске библиотеке, тицала се пута којим је јунак Одисеј путовао током свог опасног повратка кући након Тројанског рата. Завршне фазе грчко-тројанског сукоба и Одисејев повратак описани су у античким еповима који се приписују Хомеру: Илијади и Одисеји.
Хомерови епови били су у средишту научне делатности у Александрији. Један од главних библиотекара, Аполоније са Родоса, написао је сопствени еп Аргонаутику, који приповеда о Јасоновој и аргонаутској потрази за златним руном и заснован је на хомеровским песмама из претходних векова.
Попут Одисејевог, и Јасонов пут био је предмет спорова. Аполоније је, као песник и научник, био добро упознат са расправама о тачним рутама које су ови јунаци следили. Кроз бројне белешке, схолије нам преносе различите верзије путовања брода Арго, које се разликују од Аполонијеве – укључујући и ону његовог савременика, песника Калимаха.
Покушај мапирања митских локација посебно се види у Одисејевим лутањима (описаним у 9–12. певању Одисеје), која су смештана на Сицилију и у Италију. Значајно је да се веровало да морска чудовишта Сцила и Харибда обитавају у опасном Месинском мореузу – уском пролазу између североисточне Сицилије и „прста“ италијанске чизме.
Оштар противник оваквог приступа био је Ератостен – александријски научник који је израчунао обим Земље са изузетном тачношћу. Он је пре смештао Одисејева лутања и путовања Арга далеко од Медитерана, у удаљене области океана.
Велика Британија и Грчка: Помен древних скулптура изазива огорчење међу Грцима
Како препознати мит
Док је пут аргонаута код Аполонија садржао фантастичне елементе (попут Сирена и Симплегада, стена које се сударају), научници су такође настојали да мапирају познате локације дуж тог пута.
Док Аргонаути у другој књизи Аргонаутике плове местима попут Црног мора, докази из схолија показују да су научници желели да забележе географске оријентире које су јунаци посећивали, као и митове повезане с тим местима.
У свом епу, Аполоније се труди да Аргонаути остављају трагове свог путовања – често у облику олтара који су и даље видљиви у тим пределима. Схолије нам показују како учењаци расправљају о тачним локацијама тих трагова – на пример, да ли се олтар дванаесторици богова на Босфорском мореузу налазио на европској или азијској обали.
Поред ових трагова, схолије бележе и велики број прича везаних за одређена места које објашњавају порекло њихових имена – тзв. аитиа. Коришћењем митске прошлости за објашњење савремених појава, етиологија омогућава читаоцу да се оријентише у тексту.
Јасно је да су критичари имали својеврсну „листу“ за описивање физичких обележја попут река или планина: бележили су њихову локацију, порекло имена и све повезане митове или митске трагове. Типичан запис у схолијама изгледа овако:
Калихорос је река посвећена Дионису у области Хераклеје. Река се тако зове зато што је Дионис тамо организовао хор.
Доследност у бележењу ових географских обележја подсећа на каталоге које налазимо на папирима из хеленистичког периода – епохе након смрти Александра Великог, обележене ширењем и трансформацијом грчког језика и културе. Такви папируси наводе имена река и повезују их са познатим народима и местима (попут оних на аргонаутском путовању).
То нам показује да су ове локације, чак и када су познате из поезије или измишљених путовања, могле бити смештене у стварни пејзаж и схваћене кроз мит о пореклу. Каталогизација митских места осигуравала је њихово трајно место у културном памћењу и, кроз преписивање на маргинама, њихово укорењивање у грчком идентитету.
Извор: The Conversation
Превод: Данило Лучић/Глиф
