Трагични случај и смрт двогодишње Данке Илић, угасили су многа светла нормалности у Србији. Најцрњи мрак донела су двојица убица. Прво су девојчицу ударили аутомобилом – нормалан човек би, и да му се деси таква несрећа, стао, покушао да помогне, да спаси живот који је тек започет. Или било који други. Међутим, двојица осумњичених су дете, како је званично саопштила полиција, не намеравајући да му помогну, убацили у аутомобил како би га бацили на депонију.
Данкина породица преживела је незамисливу трагедију, коју у потпуности могу да разумеју само они који су и сами имали такву несрећу. Свакодневно пратећи потрагу за несталом девојчицом, трауму су преживели и грађани Србије. Како је рекла мајорка полиције Бојана Отовић Пјановић, чији је медијски иступ током потраге за несталом девојчицом усред свеопште хистерије можда био и најразложнији, говорећи о потрази у којој је учествовао велики број полицајаца, „осим оног професионалног момента, сви као људи, као очеви, мајке, деке, баке, имамо мотив да и лично учествујемо“. И управо је велики део људи у Србији тако и пратио овај случај, поистовећујући се са њим и осећајући нестанак детета као нешто што може сваком да се догоди.
Психолошкиња Бранислава Стевић назвала је све оно што се догађало у друштву у вези са нестанком Данке Илић „једном врстом колективне трауме на коју је велики број појединаца одреаговао“, указујући да се још нисмо опоравили од трагедија које су се догодиле прошле године – два масовна убиства у ОШ „Владислав Рибникар“ и Дубони и Орашју.
„Најважније је да поштујемо интегритет породице жртве, да не буде нарушено њихово достојанство“, рекла је она.
Међутим, ту колективну трауму која нас је погодила многи су свесно или несвесно злоупотребили, ширећи лажне информације, трагајући за различитим „информацијама“ како би што више сазнали у потрази за одговором на питање шта се са дететом догодило. Осим оних који су трагедију и свеопшту заинтересованост друштва за овај случај искористили да подигну сопствену популарност на друштвеним мрежама (јавиле су се бројне фолк диве и сличне особе жељне пажње), било је и оних који су покушали да на њој материјално зараде, чак тврдећи да је Данка код њих, па су завршили накратко у затвору у БиХ.
Породица и мајка – жртве јавног линча
На друштвеним мрежама и у појединим медијима, ређале су се сумње на рачун породице, првенствено мајке која је последња била са Данком. Од тога да није пазила на дете, преко могућности да је сама урадила нешто лоше детету, да га је продала, да је на интернету тражила податке о граничном прелазу, одговорности за кривична дела…
„Сецирали“ су медији, али и докони и „инфлуенсери“ који не знају за емпатију, чак и породичне односе људи у тренутку док су они преживљавали највећу трагедију која се може замислити: ко је с ким у свађи, какав је брак оца и мајке, ко с ким живи, зашто употребљавају или не употребљавају друштвене мреже (чак се на удару нашла и баба девојчице која се „није огласила“ поводом нестанка девојчице), како је мајка могла да остави Данку на тренутак, зашто је дошла на место где је Данка нестала… Све имплицирајући неку одговорност за судбину детета.
Чак су и на телевизијам са националном фреквенцијом изговаране речи попут – „изјаве људи блиских девојчици су контрадикторне и буде сумњу“ или да „отац и мајка знају где је дете и да морају бити испитани полиграфом како би се дошло до истине“. Родитељи и породица, а нарочито мајка, тако су осуђени без суђења и пре него што се сазнало шта се догодило, а њихово таргетирање у јавности било је непрестано иако су људи који су јавно говорили о томе понављали да „не упиру прстом ни у кога“, те да „то не значи да су они заиста и криви“.
Медији ван цивилизацијских вредности
У ширењу лажних информација предњачили су поједини таблоиди, иако за њима нису заостајали ни неки корисници друштвених мрежа. Међутим, одговорност медија, који имају далеко већи утицај и досег, сразмерно је и већа, а поготово што су неки то искористили да себи подигну гледаност или читаност. Медијска хистерија захватила је чак и поједине телевизије са националном фреквенцијом.
Непроверене информације, лажне тврдње, па чак и теорије завере, преплавиле су медије који су извештавали о овом случају. О каквом се „извештавању“ ради, објаснила је Јелена Петковић, чланица Савета за штампу, која је рекла да су „немилосрдност и лешинарство дотакли ново дно у борби за кликове“, те да су “ медији прекршили најмање 80 одсто чланова Кодекса новинара Србије“.
„Овакво масовно кршења Кодекса и сканадалозно понашање медија није више домен професионалне новинарске етике, већ питање људских и цивилизацијских вредности“, оценила је она.
Иако је МУП још у првим данима потраге апеловао на медије да не објављују непроверене и нетачне информације јер тако угрожавају истрагу, апел не да није послушан, него је, како су дани пролазили, ситуација била све гора, а информације су „цуриле“ и из полиције, због чега је процесуиран и један полицајац из Бора.
Удружење новинара Србије апеловало је на новинаре да „брину о достојанству жртве и својим извештавањем додатно не рањавају породицу“, те да поштују њену приватност и бол.
„Деца су посебно заштићена новинарским кодексом и законом од медијског сензационализма, што се посебно односи на заштиту идентитета других малолетних чланова ове породице. Саосећање са породицом која је изгубила дете мора бити важан постулат који новинар следи уколико јавност обавештава о детаљима овог трагичног догађаја“, саопштено је из УНС.
Када је објављено да је мала Данка убијена, настављена је свеопшта хистерија, а таблоиди су се утркивали ко ће изнети више страшних детаља о смрти, не марећи ни за жртву ни за њену породицу. Савет за штампу позвао је тада новинаре и уреднике да „одмах престану са скандалозним, сензационалистичким, узнемирујућим и срамотним извештавањем о смрти двогодишње девојчице из Бора и да покажу минимум пијетета према жртви, као и обзира и саосећања са њеном породицом“.
„Преношењем (тачних или измишљених) детаља злочина поједини медији данас су погазили све етичке стандарде новинарства, али и основне норме пристојности и људскости. Комисија за жалбе Савета за штампу је на последњој седници исказала дубоку забринутост због извештавања које је још пре недељу дана било недопустиво сензационалистичко и недостојно, али је данас досегло нови, несхватљиви, суноврат. Савет за штампу позива и Министарство информисања и телекомуникација да одмах реагује и санкционише медије који су, верујемо, прекршили и законске норме“, саопштио је Савет за штампу.
Тамара Скрозза, представница НУНС у Савету за штампу, оценила је да су у овом случају медији „прекршили све што се могло прекршити“.
„Медији су објављивали претпоставке и пласирали их као чињенице, разговарало се са породицама са којима није требало да се разговара, узнемиравана је јавност, оптуживани су људи без икаквих доказа, родитељи такође“, рекла је Скрозза, додајући да су „медији огледало друштва“, те да су прекршени закони, а да је то урадио и председник државе када је изашао из својих овлашћења.
Трагична вест између „нуклеарки“ и Косова
Такав приступ медија није утихунио ни у дану кад је саопштено да је Данка Илић пронађена мртва. Тада се у центру медијске пажње нашао председник Србије Александар Вучић, иако му није у опису посла да саопштава овакве вести. Претходно је такође морао да се укључи у овај случај, говорећи како га полиција „у пола три ујутро“ обавештава о новом трагу у истрази. Многи су такве Вучићеве потезе (а није први пут да се он појављује у вези са нечим што није посао председника) протумачили жељом да буде у центру пажње (као да већ није довољно), те је због тога и преузео на себе оно што је требало да уради полиција, да обавести јавност о резултатима истраге (што је, тек после Вучића, урадио министар Братислав Гашић).
Чак и ако узмемо у обзир да се ради о случају који је окупирао целу Србију, па је Вучић због тога преузео на себе да објави тешку вест, питање је да ли је примерено да то уради између говорења о ситуацији на Косову, прича о томе како су нам потребне нуклеарке и изношења информације о још једним „стратешким разговорима“ које ће обавити са страним партнерима и планова да за Експо 2027. набави „летеће таксије“.
Теорије завере и „стручњаци“ без контроле
У свеопштој атмосфери, ређале су се и бројне теорије и лажне информације, од оних да је дете пронађено живо и здраво, да је отето, жртва трговине људима, продато…
Психолози објашњавају да људи верују у теорије завере конструишући уз помоћ њих одговоре на питања о којима нема довољно информација, али и, како наводи Расел П. Џонсон, професор Универзитета у Чикагу, када се осећају беспомоћно, а нуди им се објашњење да неке силе иза сцене заправо контролишу ситуацију. Тако нешто се догодило управо у овом трагичном случају. Информација у јавности није било довољно, што због саме природе случаја и истраге која је била у току, што због шума лажних вести које су се шириле. Са друге стране, у земљи у којој су грађани потпуно изгубили поверење у државни систем и њену власт, већ дуго огрезле у прикривена недела, корупцију, скривање истине ради злоупотребе државног новца и ресурса, политику „једно причам – друго радим“, трговину свим и свачим испод жита, није ни чудо да су бројни људи који иначе нису склони теоријама завере, поверовали у њих.
А такву ситуацију су они који их шире обилато искористили.
Тако су се шириле теорије да је Данка отета, да се данима у околини Бора кретао „црвени пик-ап“ из ког су људи деци нудили слаткише, да је продата, жртва трговине људима, да је завршила у ланцу педофилије и шта све не, недостајало је само још да неко каже како су је отели ванземаљци. Што је најгоре, ове речи су такође изговорене, без икаквих ограда, у програму телевизије са националном фреквенцијом.
Неки од теоретичара завере, који су одавно познати по њиховом ширењу на разне теме, од педофилских ланаца, преко чиповања људи и деце до запрашивања из ваздуха и скривених нуклеарних удара, постали су легитимни саговорници и аналитичари медија. На тај начин не само да су ширили страх и панику у јавности, већ и најдубље задирали у емоције породице мале Данке, излагали их јавном линчу и таргетирању.
Са друге стране, једнако опасни су били и они који су се у јавном простору појављивали као „стручњаци“ који су говорили о овом случају, а да нико није проверио њихову стручност, или то намерно није хтео да уради. И неке раније респектабилне медијске куће имале су такве саговорнике, које долазе из опскурних организација.
У тако помраченом јавном и друштвеном простору, смрт једне девојчице, која је трагедија сама по себи, показала је још једну трагичност српског друштва – да у Србији емпатија, одмереност и стручност нису на цени.
Недељко Чолић
Извор: НИН
