Два летошња догађаја у размаку од свега неколико недеља утицала су на колебања на европском енергетском тржишту. Истина, са одложеним дејством. Оно што гледамо данас, што је цена природног гаса достигла вртоглаве, незамисливе висине, има своје узроке у дешавањима претходних месеци.
Са једне стране, у руском граду Свободни, северно од Благовешћенска у Амурској области, на граници са Кином, пуштена је у рад прва технолошка линија Амурског постројења за прераду гаса. Грандиозан пројекат, капацитета 42 милијарде кубних метара годишње, започет још 2016. године, преко којег се сада „упумпава“ гас у цевовод „Снага Сибира“, један је од највећих оваквог карактера на целом свету.
„Снага Сибира“ је почела са радом у децембру 2019. године, преносећи енергент од источносибирских изворишта ка кинеским потрошачима. Поред примарне намене, издвојени течни нафтни гас и етан користиће Амурски гасни хемијски комплекс којим заједно управљају руски СИБУР и кинески „Синопек“. Руско-кинеско енергетско повезивање одмакло је далеко, наставља се једнаким интензитетом (свих пет технолошких линија амурског постројења биће стављене у функцију до 2025. године) на обострану корист, увелико се говори и о још два правца „Снаге Сибира“. Русија више не зависи искључиво од европских купаца, Кинези не зависе од аустралијског угља. И не само аустралијског, али је управо тај политички сукоб могао узроковати енергетску кризу у земљи.
Америка види гас као „геополитичко оружје“
Са друге стране, администрација Џозефа Бајдена именовала је посебног саветника државног секретара за енергетску безбедност, који ће бити задужен пре свега за односе са Немачком и „смањивање ризика“ од стављања у функцију нове линије гасовода „Северни ток“. Главни посао овог саветника биће процене да ли и када Русија користи гас као „геополитичко оружје“. Уколико се то деси, по слову договора и нове стратегије, САД и Немачка ће „заједнички деловати“ против Русије.
Док се, са једне стране, интензивно гради и повезује, отварају нове инсталације те транзит енергената, са друге стране се разграђује и ускраћује, прети рестрикцијама. Основни проблем у оваквој поставци јесте што ови други више нису у ситуацији да прете првима.
Разлог је једноставан — постоји алтернатива! И ка Кини, и ка Турској… И та алтернатива ће током наредних година бити све извеснија, у неком развоју ситуације можда и прерасти у приоритет. Углавном, околности су до те мере измењене, да данас на формирање цене енергената утиче већи број фактора него раније. Ту посебни саветник не може пресудно утицати.
Просто, амерички план био је нереалан од самог старта. Још од представљања идеје цевовода „Набуко“, циљ је био истиснути Русију са европског енергетског тржишта. Међутим, велики пројекти које су подржавали Американци, нису могли бити спроведени у дело, од неких се и трајно одустало, па је брзо постало уочљиво како реалне алтернативе руском гасу — нема.
Ослањање на Вашингтон у контексту енергетске безбедности или није одрживо или дугорочно није исплативо. Прича о допремању течног нафтног гаса и прављења од тога концепта конкурентног повезивању гасоводима са руским извориштима нема одрживу рачуницу, било да се полемише о количинама или цени. Градња нових гасовода од изворишта у централно-западној Африци или источном Медитерану може бити одржива, али су капацитети у односу на количине са којима располажу Русија и на пример Иран — неупоредиви. То је решење само донекле, у одређеном проценту.
Фијаско са зеленом енергијом
Прича о зеленој енергији показала се скупом и са много аспеката посматрано — проблематичном. Због свега тога је и нејасно шта ће бити посао посебног саветника?
„Северни ток“ је завршен након година опструкција и покушаја саботирања. Енергетска мапа Старог континента се мења, уз завршетак „Балканског тока“ (који би у перспективи такође могао бити „обогаћен“ још једном линијом) не само да „гасне везе“ Европе са Москвом неће бити прекинуте, већ сада из „велике игре“ испада Украјина као „кључна транзитна територија“, чиме се у доброј мери доводи у питање сврсисходност покренутог „Евромајдана“. За Вашингтон — још један проблем!
Шта значи да ће САД и Немачка „заједнички деловати“ ако Русија почне користити гас као „геополитичко оружје“? Престаће да купују руски гас!? Обуставиће транзит кроз „Северни ток“!? Бесмислице! Велика инвестиција мора се отплатити, за планирање „постпандемијског привредног раста“ неопходно је осигурати стабилно снабдевање енергентима по релативно предвидивим ценама. Решавање данашње енергетске кризе и још важније — избегавање њеног понављања у будућности води преко експлоатације обе линије „Северног тога“, чак у перспективи и изградњи нових цевовода ка Русији.
Раст цена, њихов „излазак“ на историјски максимум показује да се заправо од постављеног посебног саветника не може очекивати више конкретних акција. Његов рад ће се сводити на предлагање нових мера против Москве, које, опет, морају бити некако уравнотежене, јер снабдевање енергентима зависи пре свега од руских изворишта.
Од укупних односа са Русијом зависи и цена која је подложна расту у случају екстремних одлука и изражене политичке нестабилности, а од те цене зависе и конкурентност европских понуђача на светском тржишту и инфлација у „еврозони“.
Вашингтону везане руке
Због свега, чини се да су Вашингтону у великој мери „везане руке“. Нити се руски енергетски утицај у догледно време може смањити, нити се руска веза са Немачком може прекинути. Једино што САД још увек могу учинити, јесте да се ова ситуација искористи како би појачали притисак унутар Немачке на различите политичке структуре и тако задржали Берлин чврсто на евроатлантском курсу.
Док се у остатку света одигравају епохалне промене, САД су биле концентрисане на одржавање позиције унутар колективног Запада и дисциплиновање савезника. И офанзивне акције, попут оне у Украјини суштинске су се претвориле у тако нешто, као и последње именовање посебног саветника. Последња енергетска криза доказ је тога.
Што се Европе тиче, улога Вашингтона све више постаје деструктивна, а све мање конструктивна.
Душан Пророковић
