Беспомоћност и лицемјерје, то су двије ријечи у које стаје готово цијела политичка Европа овог доба. Позив да сви осуде страдање народа у Украјини Дуготрајна турска владавина на балканским подручјима оставила је неизбрисиве трагове у свим областима живота. Ту је и обиље турцизама које многи користе – рачуна се да их је било десетак хиљада. Реч је о турским, арапским, персијским речима које су ушле у речник Јужних Словена; има их чак и у оним крајевима којима Турци никада нису владали (Дубровник, Словенија).
Мање је познато, међутим, да је, почевши од 15. века, и у званични турски односно османски језик ушао велики број словенских, односно српских речи. Па се тако у тадашњим турским званичним актима, али и историјским и другим делима, могу наћи и наше речи, понекад са измењеним значењем. Или са данас непознатим. На новом терену, Балкану, Турци су се, тврди познати румунски историчар Никола Јорга, прилагођавали новим приликама. Кад је реч о државној организацији, они су се оријентисали према Србима, што је и разумљиво с обзиром на то да су људи из ових крајева у 15, 16, па и у 17. веку играли велику улогу у управи Османског царства.
Претпоставља се да се у то време на султановом двору добро знало и за српске законе (Душанов законик), као и да се при изради законских текстова турски законодавац угледао и на домаће законске споменике, али и на затечено обичајно право. Отуда се у њима запажају трагови грађанског, административног и кривичног права покорених народа. Друкчије речено, турски закони садрже неке српске правне изразе, под истим именом, истом или измењеном садржином, затим имена мера, оруђа, разне називе заната, биљака, бродова, хришћанских празника.
Највише словенских речи и правних израза има у рударској терминологији. Уз око 250 израза германског порекла (које су у Србију донели немачки рудари познати под именом Са(к)си, а прихватило их је и српско средњовековно законодавство, Турци Османлије преузели су и стотинак домаћих словенских речи и правних израза о истраживању руде, организацији рударских послова, раду у руднику, као и о топљењу и пречишћавању руде.
То су: чистилац, чистиља, дигаљ, ходица, коло (точак који је покретао мехове), кутла (врста мере), мешајац, набијач, отучине (комади јаловине), плакаоница, погађај, половник, правац, (рупа у руднику), правцар, пречац, преузбој, пробој, рудница (пећ за топљење гвоздене руде), рупник (рудар), самоков, сињац (врста руде), тарач (радник који чекићем туче и ситни руду), убаштина (врста правног акта), уцен (рударски уговор), удава (глоба), узбој (тражење руде), узбојник, вигањ (ковачница), вучилац (радник који покреће мехове), зачељак, закон (рударски суд).
Прихваћене су и значајне правне установе; као установа војнука (од војника) – припадника војничког реда регрутованог међу домаћим хришћанским становницима (који су за своју службу уживали извесне привилегије). Уз војнуке, Турци су преузели и установу кнеза, теклића (гласоноше) и војводе, у истом облику и значењу које су оне имале у српском народном језику и правним обичајима. У турским правним споменицима сусреће се и баштина – очевина, тј. посед једне сељачке породице довољан за њено издржавање (могла је бити слободна или укључена у феудални посед).
Није занемарљив ни број затечених пореских дажбина које су Турци унели у свој правни систем. Највише их је везано, што је и разумљиво – за опорезивање вина: ресми унос, обручина, госпоштина, почепина. Ту је, затим, пољачина, дажбина на божићни посек свиња (ресми Божик), горнина односно жировнина и друге. Међу преузетим словенским мерама налазе се: лукно, ведро, половник, кабао, котао, лакат, корита, возионица, сежањ. У званичним катастарским пописима становништва (тзв. дефтерима) статус уписиваних старешина домаћинстава означаван је и домаћим изразима: стар, старац, сиромах, дошлац (доселац), прешлац (преселац), пребег.
Ту се користе, такође, и многобројни словенски називи за занате: кожухар, грнчар, бродар, брвеничар, перадар, решетар, шивац, влачар, воденичар, свирац, кокошар, водар, пекарица, крухар, понесар, травар, свећар, каменар, смрећар, лесковар, кречар, орач, писар, пудар, поп, глумац… У дефтерима односно у законским текстовима (који их обично прате) сусрећу се и следеће словенске речи: ваља(е)вица, самоков, медовина, оловина (врста пића), пиво, рибњак, згон, лука, острво, сено, слама, грах (врста грашка), крушка, паструга, јаловица, па бродови: лађа, кораб, неврат (врста сплава који се не враћа), брашнајка.
У званичним актима, али и у историјским делима, гоњење хајдука и одметника, у којем је учествовало и локално становништво, зове се потера, а у борбама непријатељ се предавао „на веру” (виру). Користила се и реч чета (чете, и данас у турском језику четеџи(ја) значи бунтовник, бандит, пљачкаш, разбојник), као и реч јунак. Можда би, на крају, требало поменути и на нашем подручју сковане турске речи – иначе непознате у овом језику – као чамац, кошава, а можда и гибаница.
Олга Зиројевић
Извор: Политика
