Могућност да дођемо до одговора на било које питање у пар секунди, а да притом не морамо да посјетимо велике библиотеке и универзитете, звучи као потенцијал за револуционарни прогрес цијелог друштва
Шта би философ из античког доба, мислилац из средњег вијека, или мислилац из времена просветитељства, дао да посједује количину информација коју данас има један тинејџер на уређају у свом џепу!?
Водећи се здраворазумском логиком, данас би свијет требало да врви од генијалних философа и научника снажног калибра.
Могућност да дођемо до одговора на било које питање у пар секунди, а да притом не морамо да посјетимо велике библиотеке и универзитете, звучи као потенцијал за револуционарни прогрес цијелог друштва.
Међутим, резулати показују стагнацију, пораст дезинформације и јачање ехо комора. Распростањеност интернета и друштвених мрежа отима улогу интелектуалних ауторитета од малобројних универзитетских професора и научника. Чини се да долази оно што је енглески пјесник Т. С. Елиот најавио прије више од пола вијека, да ће информација замијенити знање, а потиснути мудрост из употребе.
У неуспјелом покушају сајбер-описмењавања друштвених маса, родили су се нови ауторитети. Популарне, харизматичне, персоне критикују образовне институције, позивају на одбацивање свега што дјелује компликовано и сувишно свакодневном животу; маскирајући се, притом, као носиоци идеје здравог разума. Неријетко се дешава да овакви покрети, рођени у таласу друштвених мрежа и брзог “шеровања“, поприме облике теорија завјере. Кроз ову призму, научници су представљени као зла елита која држи укупно знање овога свијета за себе и љубоморно скрива истину од глупог, радног човјека. Није ни чудо да овакве приче попримају запремине које имају, јер је најдјелотворнији наратив за регрутовање она позната подјела на „нас против њих“. Иако оваква размишљања нијесу продукт интернета, брзина дијељења информација коју друштвене мреже нуде су потпуно нова појава.
Традиционални центри интелектуалне моћи не стижу, а често и не знају да се изборе са количином псеудоинтелектуалаца који ничу на сваком педљу интернета. Неки научници покушавају да се изборе за глас, користећи исте друштвене мреже, али већина остаје тиха. Ово само потспјешује утицај теоретичара завјере. Славе над тишином образовних институција и мањком „аргумената“. Истина је да аргументи не помажу у сукобу са оваквим људима. Одсијецање главе, хидре ће родити још двије. У овоме видимо један од највећих проблема кумулације информација коју зовемо интернет. Енормна количина неупућених и дезинформисаних има нешто да каже и оповргне. А сада има и начин да добије масовну публику која радо упија лако сажвакане полуинформације које притом потврђују идеје који су претходно већ посједовали.
Матија Перовић
