Светог Саву Српског нису поштовали само православци и далматински католици, него и Муслимани. Како пише проф. др Б. Стојковски, од доласка Турака на Балкан и исламизације српског и другог словенског становништва, дубока и искрена вера у чудотворност његових нетрулежних моштију били су обележје дела веровања и муслиманског и православног становништва
„Неколико историјских извора из времена првог века османске власти на Балкану речитије сведоче него било шта друго о размерама таквог поштовања. Млетачки амбасадор у Цариграду и истовремено путописац Бенедето Рамберти је 1534. године забележио да манастиру Милешеви већу милостињу дају Турци и Јевреји него ли хришћани. Француски аутор, пак, по имену Жан Шено (пратилац француског амбасадора Арамона и самог султана Сулејмана) на путу за сафавидски Иран 1547. године је записао како Турци штују милешевске калуђере и деле им милостињу. Још један Млечанин, Николо Зено у коментарима на путовање у Персију које је јула 1473. године предузео амбасадор код Узун Хасана и његов предак Катарин Зено, у отприлике исто време, 1550. године је писао да милешевско манастирско братство живи од милостиње што им понајвише пружају Турци, који Свеца особито штују и јако га се боје. Сличне податке забележио је 1574. године француски аутор Пјер Лескалопје, који је те године путовао у Ердељ. На концу поменимо и да је аустријски путописац и хаџија ка Јерусалиму, Мелхиор фон Зајдлиц, нешто раније, 1559. године описао манастир Милешеву и вечно почивалиште Светога Саве, рекавши том приликом да је овај манастир био тада добро очуван, а нарочито манастирска црква са иконама, које су на грчки начин сребром украшене, као мало где, врло богато окићене. На једном олтару био је сребрни ковчег, у коме је почивало тело Светог Саве.“
Долазили су му једнако као данас Светом Василију Острошком људи свих вероисповести по помоћ, исцељење, молитву. Шта желим да кажем? Сава је и мртав, односно жив у вечности, уједињавао и зближавао људе и чинио од њих браћу. И баш том аутентичном искреношћу и неслућеним димензијама духа и мисли, Свети Сава је тако босоног и бестежан, предводио и преводи људе у братску слободарску љубав. Такође је забележено да су руку и штап Светог Саве у време када је манастир Милешева нестао у пламену хабзбуршко-османских ратова сачувале локалне муслиманске породице.
Међутим, данас се појављују предавања и текстови у којима се помиње да је извор мржње Срба према Бошњацима у Номоканону, изричу се лажи заоденуте у обавезу интелектуалца да „тражи узроке крвопролића“ и сукоба деведесетих, који наново спаљује мир пуштајући из Пандорине кутије све злодухе једног посрнулог времена. Имама из Козарца, Амира Махића, који је Светог Саву упоредио са оснивачем „секте“ која није хришћанска, већ фашистичка, у озбиљном друштву не би видели другачије од фанатика који широм западног света спаљују Кур’ан, умишљајући да тако бране секуларизам, западне вредности, или шта већ. Махићеви ставови су ставови човека који, у тако добро познатом маниру данашњице, држи предавање о ономе о чему зна мало или ништа, да би потом уследиле реакције оних који гласно одобравају изречене неистине или траже главу онога ко је такве неистине изрекао.
Ту се нашао и грађански активиста, и писац текстова на теме о којима зна мало или ништа, Андреј Николаидис, да у једном од својих текстова инсинуира да је имам Махић као десетогодишњи дечак био интерниран у логор Трнопоље од стране власти Републике Српске, а због дела садржаја Номоканона који се односи на анатемисање јереси и других верских учења која су, из перспективе православља, погрешна, што је пракса која постоји у свим абрахамским религијама, како међусобно, тако и између следбеника различитих теологија у оквирима исте религије. Номоканон или Крмчија (гр. номос – грађански закон, канон – црквено правило) је зборник грађанских и црквених прописа византијске државе, које је одабрао и превео Свети Сава почетком 13. века. Представља први српски правни акт и до сада никоме није пало на памет да га тумачи на овакав начин. Превод Законоправила Миодрага Петровића, односно критичко издање на чије се опаске осврће Николаидис, изашло је релативно скоро, а у којем је преведен само први део, првих четрдесетосам глава.
Други је објавила Дабробосанска епархија 2017.године, док се једини оригинални препис чува у Загребу. Све преписе које данас имамо су копије. Не само просечан Србин, него ни интелектуалац није могао ни да чита, ни да користи дуго Крмчију Светога Саве. Узимати за основу својих инсинуација мишљење једног преводиоца, који пише након ратова деведесетих је апсурдно и највише наликује нацистичкој демонизацији Јевреја због дела њихових сакралних списа у којима су изражавани анимозитети према нејеврејима, иако се Јевреји по изражавању таквих анимозитета, или проклињања учења које се из персективе њихових теолога сматрају погрешнима, нимало не разликују, не само од других абрахамских верских заједница, већ ни од било које људске заједнице од древних Скандинаваца до амазонских племена. Повезати анимозитет византијских теолога према исламу с којим је њихова држава, узгред буди речено, била у константном ратном сукобу, са злочинима који се догађају у близини Приједора 1992. је једнако страшно као оптужбе да у сваком муслиману лежи потенцијални терориста, због једнако површног и ванконтекстуалног разумевања историјских извора исламске цивилизације.
Тако неорганизован сентимент је немогуће артикулисати другачије него избијањем мржње у речи. Не иде, просто. Сваки напад почиње презиром према ономе што имате или углавном немате. Површним навођењем делова Законоправила и манипулативним избором канона, знајући да људи не могу бити довољно информисани о истом (а како можете имати мишљење о нечему ако нисте информисани), Николаидис инсинуирајући налази корен мржње, постојање логора, баш у Светом Сави. И то из правног акта који је у то време донео прописе о заштити сиромашних, обесправљених слојева друштва, које је лично регулисао Сава.
Ако неко стално лаже и изврће историју, последица није само та да верујете лажима, већ да заправо нико више не верује ни у шта, како је написао велики писац с краја претходног века. То доводи до тога да историја мора бити увек испуњена новим лажима оних који историју не знају, или је у овом случају цитирају паушално са Википедије. Тако добијате лажи у зависности од тога како политички ветар дува. Када нестане поверење у научне истине, нестаје и одлучности, изостаје акција, расте подела. Политика и историја зависе од огромног броја варијабли. Наша национална историја је имала своје успоне и падове, своја непријатељства и пријатељства, као што историје свих народа имају. Као што свака религија има своје негирање друге, што нужно не значи да тиме развија мржњу. Случајеви екстремних излива против Светог Саве сведоче непоузданог човека подложног манипулацији. Дубоко ми је жао што такав свет мора да се самопотврди у сваком писању називајући самог себе интелектуалцем.
Јелена Петровић
Извор: Преокрет
