Пише: Јарослав Пецник
Као што је Пленковић, како би саставио нову владу, трулим компромисом прихватио коалицију с Пенавиним радикалним националистима из ДП (Домовински покрет), отвореним промоторима усташлука, тако је и отворио простор за двоструке конотације Домовинског рата и жртве Вуковара, којима се све мање афирмира стварна истина о Домовинском рату, а све више служи да се свима који критички упозоравају или проблематизирају отворена питања наше борбе за слободу бескрупулозно “зачепи губица” и налијепи етикета издајника, непријатеља хрватског народа
Своједобно је Мирко Ковач констатирао: “Могло би се рећи како у Хрватској постоје два типа национализма: примитивни и малограђански, али они су срећом у сукобу”. Истина, често су се знали преплитати и надопуњавати, али ипак су се разликовали интензитетом и начинима испољавања, заправо су донедавно на појавној разини имали одвојене животе, све док се након љетошњег концерта иконе хрватске радикалне деснице Марка Перковића Томпсона на загребачком хиподрому – у ствари отвореног усташког дернека на којем се окупило око пола милијуна његових “фанова” – дефинитивно нису стопили у јединствену шовинистичку бујицу, након чега су посвема попустиле и онако слабашне политичке и идеолошке кочнице којима је Пленковићева власт и до тада невољко и селективно обуздавала све гласнију и бројнију “разуздану гомилу” усташоида (у правилу навијачких скупина: Хајдукове торциде, Динамових БББ итд.). Они данас, сада без икаквог суспрезања и контроле, брутално и отворено исказују нетрпељивост и мржњу према Србима и свему што са Србима у Хрватској има везе. А камо нас, као друштво, такво срамотно и безумно понашање води најбоље се могло очитати посвемашњим суновратом свих моралних и људских вриједности, заправо свиме чему смо тијеком овог мјесеца (студеног) свједочили уочи, при и око обиљежавања Дана сјећања на жртву Вуковара 1991. године (државни благдан од 2020).
Муке са истином
Као што је по ријечима благоглагољивог али већ и оцвалог барда српског национализма Матије Бећковића, “Косово најскупља српска реч”, тако за огромну већину Хрвата статус националне светиње има град-херој Вуковар, симбол је патње и страдања у којем су малобројни и слабо наоружани бранитељи, уз огромне жртве (више од 2700 погинулих драговољаца и цивила) готово три мјесеца храбро одолијевали далеко надмоћнијем непријатељу (ЈНА и српске паравојне снаге), који је након освајања тотално девастираног, разрушеног града починио страшне, масовне ратне злочине над заробљеним хрватским војницима и цивилима (Овчара), међу којима је готово 400 особа чији посмртни остаци ни до данас нису пронађени.
Војин Грубач: Катаклизма цивилног сектора лажних антифашиста
На све упите хрватске стране гдје би могли бити покопани српске власти већ годинама не одговарају и упорно шуте, што само додатно појачава ионако драматично повишене међунационалне тензије у самом Вуковару, а у коначници и у односима Загреба и Београда. Дакле, Вуковар је за огромну већину Хрвата неупитна новодобна национална светиња, а зна се како се вјерници односе према светињи: са страхопоштовањем и понизно. Она је недодирљива и свако је пропитивање скрнави, па је тако неупитна и жртва Вуковара, али проблем је у тому што се у политичком, идеолошком и сваком другом кључу, Вуковар као “мјесто посебног домовинског пијетета” у широкој националистичкој лепези све више почео инструментализирати у корист циљева и садржаја који са жртвословљем готово па немају никакве везе, већ искључиво служе прозивању и вријеђању Срба као непријатеља хрватске националне стабилности и сигурности, као агресора који још ни данас, кроз Вучићеву концепцију “српског света”, нису одустали од “меморандумског” великосрпског пројекта. У тому му, наводно, здушно помажу хрватски Срби под водством др Пуповца, који никада нису нити ће искрено прихватити Хрватску као своју домовину. Наравно, при тому нитко (или мало тко) не спомиње оних по релевантним процјенама десетак тисућа Срба који су се тијеком Милошевићеве агресије на РХ придружили својим хрватским суграђанима у обрани свог дома и земље у којој живе. И док су их Србији називали одродима и издајицама, у Хрватској се на њих гледало са сумњом, подозриво, непрестано су били (и остали) под повећалом, већински никада нису били нити ће бити равноправни и стално им се давало и даје до знања да нису добродошли у средини у којој живе и раде, односно да су грађани другог реда који стално морају доказивати лојалност хрватској држави уколико желе бити прихваћени, будући да су припадници народа који је хрватском пуку тијеком повијести заједничког живота у двије Југославије, а посебице деведесетих година минулог стољећа и распада заједничке државе нанио страшна зла. А, када већ говоримо о међусобно почињеном злу, о усташким злочинима, заправо геноциду над Србима тијеком Другог свјетског рата у НДХ нема ни ријечи, дапаче данас се без имало стида негира да је над Србима извршен геноцид, банализира се и багателизира Јасеновац као логор смрти и волшебно се претвара у некакав радни логор (у којем узницима није недостајало разоноде, културних приредби и слично), у који су били затварани само они који су се “огријешили о законе НДХ”, што је више од ноторне лажи, напросто се ради о свињарији без преседана, али на томе се у Хрватској успркос свему (и у знанственим, академским круговима) све више инзистира, што само свједочи о поразном стању духа наше актуалне политике и огромног дијела јавног мнијења, које без икаквих реакција пристаје уз ове безочне манипулације којима се програмирано и суставно фалсифицирају чак и елементарне повијесне истине, изокрећу и изврћу евидентне чињенице.
Спорна декларација
Недавно је под покровитељством саборских заступника с деснице и уз судјеловање “експерата” хрватске наци-ревизионистичке “креме” у просторијама хрватског Сабора организиран округли стол о Јасеновцу, на којем су се отворено (на)ругали здравој памети негирајући монструозне усташке злочине над Србима, Жидовима, Ромима и Хрватима антифашистима, злочине које су без икаквих доказа приписали комунистичкој, великосрпској пропаганди, а да Гордан Јандроковић (ХДЗ), као предсједник ове највише националне институције, уопће није реагирао на све ове провокације, које у коначници подлијежу и судском прогону, јер хрватско законодавство има уставом прописану задаћу процесуирати све оне који шире међунационалну мржњу и тиме нарушавају законе и доводе у опасност уставни поредак РХ. Наравно, главни државни тужитељ Иван Турудић (којег је на челно мјесто поставио премијер РХ Пленковић, успркос тому што је уочи именовања, пригодом саборског саслушања, отворено лагао и негирао доказане везе с политичком мафијом и крим-миљеом), оглушио се на ову срамоту у просторијама Сабора, што наравно никога не би требало чудити, јер управо се он залагао и још увијек залаже да се сваки критички говор о Домовинском рату криминализира, подводећи га под “клеветање темеља наше крвљу изборене слободе, самосталности и државности”.
Вук Бачановић: Независно новинарство, најстарији занат у Црној Гори
А законско санкционирање оних који износе неистине о жртви Вуковара и(ли) “поричу природу Домовинског рата” ускоро је на дневном реду, јер су управо ових дана разне (за)бранитељске удруге на иницијативу ХДЗ, односно предсједника саборског Одбора за ратне ветеране Јосипа Ђакића, организирале округли стол о Декларацији о Домовинском рату и закључиле како је коначно дошло вријеме да се и законодавно спријечи суставно блаћење “достојанства Домовинског рата”, које Пленковић приписује углавном анационалној, југословенствујушћој радикалној љевици (која у РХ заправо ни не постоји), без огледа на то што споменута Декларација у многочему отворено окреће леђа истини. Наиме, у Декларацији се каже да је РХ водила праведан и легитиман одбрамбени, ослободилачки рат којим је свој териториј бранила од великосрпске агресије, што само по себи није спорно, али како онда у то “уклопити” и објаснити агресивне војне операције хрватске војске у БиХ против бошњачке стране, од касне јесени 1992. до прољећа 1994. године, на што је своједобно, пригодом расправа о “природи Домовинског рата” упозоравала Весна Пусић. Хоће ли, примјерице, постати кажњиво подсјећање на пресуде Хашког трибунала против шесторице високих дужносника Херцег-Босне и ХВО (Хрватског вијећа обране), у којој се констатира да је предсједник РХ Фрањо Туђман био “предводник удруженог злочиначког подухвата у БиХ”. И то су само нека од отворених питања, при чему никако не треба занемарити окрутна убојства више од 700 старих људи српске националности након свршетка војно-редарствене операције Олуја 1995.
Двострука конотација
Као што је Пленковић, како би саставио нову владу, трулим компромисом прихватио коалицију с Пенавиним радикалним националистима из ДП (Домовински покрет), отвореним промоторима усташлука, а тиме и пристао на неформално озакоњење тзв. двоструких конотација поздрава “За дом спремни”, тако је и отворио простор за двоструке конотације Домовинског рата и жртве Вуковара, којима се све мање афирмира стварна истина о Домовинском рату, а све више служи да се свима који критички упозоравају или проблематизирају отворена питања наше борбе за слободу бескрупулозно “зачепи губица” и налијепи етикета издајника, непријатеља хрватског народа. Успут речено, прича да су се припадници хрватске војске тијеком рата храбрили усташким поздравом ЗДС чиста је бестидна лажотина, то је био искључиво поздрав “хосоваца”, малобројне, али добро организиране страначке паравојске Парагине Хрватске странке права (ХСП), коју је касније Туђман инкорпорирао у састав ХВ (Хрватске војске), а чије су страначке просторије “красиле” слике Анте Павелића и који су отворено заговарали рехабилитацију НДХ и усташтва. И тако је домобрански, крамарски клероусташки национализам (узгајан у крилу Католичке цркве у Хрвата) базиран на ексклузивном антисрпском ресантиману постао ревизионистички оквир већинског дијела хрватског политичког маинстреама за легитимну ескалацију антисрпске хистерије која се данас неконтролирано, без икаквог зазора, “ваља” улицама хрватских градова, галопирајући шири и постаје доминантом наше политичке, али и свеколике друштвене, односно јавне сцене. Укратко, тзв. двоструким конотацијама усташког поздрава ЗДС, Домовинског рата и култом Вуковара жели се суспендирати свака слобода мишљења, односно нема те гадости, усташке свињарије која се манипулативним, двоструким конотацијама не може оправдати, негирати или приписати другоме/другима.
Заумна оправдања
И 30 година након Олује, Србима се даје до знања како у студеном, мјесецу “вуковарског мартирија”, за њих нема мјеста у том граду, али им се и диљем РХ брани одржавање било каквих, па и културних манифестација. Тако је у Сплиту група припадника Торциде под фантомкама онемогућила одржавање традиционалних Дана српске културе и спријечила наступ фолклорне групе, дјеце из Новог Сада. У Ријеци, само захваљујући интервенцији полиције, тамошњи батинаши се нису обрачунали са каратистима из Србије који су судјеловали на првенству Балкана.
У Загребу је скупина маскираних хулигана, пјевајући усташке “попевке”, покушала спријечити отварање изложбе “Ефемерис-легат Дејана Медаковића” у просторија Српског културног центра, а у Вуковару су организатори (конзулат Републике Србије) под притисцима и пријетњама (за)бранитељске популације, којима се придружио и вуковарски градоначелник Маријан Павличек, морали пролонгирати изложбу “Српкиња-хероина Великог рата”, посвећену обиљежавању краја Првог свјетског рата, под образложењем да је “крајње непримјерено у мјесецу када су трауме (и након 30 година) из Домовинског рата свјеже, баш такав евент организирати у Вуковару”. Уједно је Удрузи ветерана Домовинског рата и антифашиста (ВЕДРА) полиција поручила како им не може гарантирати сигурност уколико одлуче са вуковарског кеја, у Дунав положити вијенце за хрватске, али и српске, цивилне жртве, па су то морали учинити (на своју руку) у Борову Селу. Стипе Млинарић, саборски заступник из Пенавина ДП, без да трепне, поручио је представницима ВЕДРА, али уједно и Пуповцу и Србима, како у Вуковару нитко није убијао Србе, већ су Срби убијали Хрвате. А што је с вуковарским Србима које су прије Овчаре и уопће прије опсаде Вуковара на мучки начин смакнуле фаланге Томислава Мерчепа, а да до данас њихов број није точно утврђен? На те и сличне “провокације” нећемо добити одговор, све док на жртву Вуковара и остале “светиње Домовинског рата” будемо гледали кроз оптику “двоструких конотација”, односно двоструких мјерила, једних за Хрвате, а других за Србе.
Извор: Време
