Пише: Јарослав Пецник
Пјер Шарбоније, Обиље и слобода; еколошка повијест политичких идеја, пријевод Милена Остојић, АГМ, Загреб 2025.
Филозоф Пјер Шарбоније (дипломирао на престижној École Normale Supérieure) аутор је неколико значајних дјела из филозофије политике и енвиронментализма, али опсежном студијом (на готово 500 страница “густог” текста) Обиље и слобода; еколошка повијест политичких идеја, исписао је велику, заправо неопходну књигу за разумијевање наше епохе, својеврсну еколошку Библију, у којој на крајње студиозан и промишљен начин проблематизира најбитнија питања (примарно однос друштва и природе) наше новодобне повијести. Али, напајајући се мишљу ступова филозофске мисли (од Гротиуса и Лока, преко Адама Смита, Фихтеа, Токвила, Диркема, до Маркса, Веблена, Карла Поланија, Маркузеа, Андреа Горза, Дипеша Чакрабартија и других), није анализирао само драматичне климатске промјене опасне по опстанак живота на Земљи већ је и антиципирао нашу крајње неизвјесну будућност, у којој нам се не пише добро уколико овим темпом наставимо бездушно и похлепно, без икаквих разумних кочница, максимално загађивати и експлоатирати природу и њезине/наше ресурсе (који нису неограничени). Оваквим држањем већ смо суштински пореметили климатске и ине геоеколошке темеље живота на нашој планети, тако да смо се сами довели у крајње незавидну позицију, у којој је питање живота на Земљи крајње угрожено, наравно уколико се на вријеме не тргнемо из самозадовољне потрошачке еуфорије. Времена међутим, немамо превише, упозорава Шарбоније. Он је “умјерени оптимист” и вјерује да још није све изгубљено, али свијет у цјелини мора се договорити око начина (само)заштите земље, јер (краткотрајна) епизода материјалног и енергетског обиља дефинитивно је прошла и учестали топлински валови, екстремни климатски догађаји, отапање ледењака, колапс појединих врста живота (примјерице популације кукаца итд.) представљају и политичке феномене од прворазредне важности, што је нажалост у нашој културолошкој традицији у очитом раскораку с (имплицитном) дефиницијом онога што (још увијек) сматрамо политичким.
А то је само једна од заблуда у низу које си морамо освијестити уколико желимо појмити размјере трагедије која нам пријети, или како је то Шарбоније сажео: “Еколошка и климатска криза узрокују и готово руше мостове који нас иначе повезују с прошлошћу, јер земља коју настањујемо више уопће није иста као прије, али и с будућношћу какву смо до сада замишљали. Насљеђујемо свијет за који ниједна доступна политичка категорија није осмишљена да би њиме управљала” и само уколико пресложимо мапу наших повезаности (на чем тако храбро и досљедно устрајава Грета Тунберг), уколико политика и кориштење природних ресурса више не буду хетерогени, односно ако ускладимо социјална и еколошка питања, можемо овом растрганом повијесном ткиву вратити (барем) дио цјеловитости, а политичком дјеловању (прије свега у сфери економије) дио његових хуманих и већ (о)давно заборављених оријентира.
Политичка еманципација
Шарбоније је у свом рукопису на маестралан начин показао како су све идеје, позивале се на еколошки идеал или не, обликоване поимањем свог односа према земљи, у дословном смислу те ријечи, или као планети, односно како су кључне политичке категорије модернитета утемељене на идеји побољшања природе и “пресудној побједи над оскудношћу и ограничености приступа нашим ресурсима” који нам стоје на располагању. У том контексту и сама политичка заједница слободних и једнаких појединаца, како су је замишљали водећи умови модерности (првенствено у свези развоја индустрије, који се поистовјећивао с идејом напретка) била је ослобођена од било каквих ограничења такозваног природног свијета. Али, тај “пакт” демокрације и неограниченог раста према (неједнаком и неправедно распоређеном) обиљу, данас је, а у то више нама никакве сумње (успркос израженом утјецају Трампа и њему сличним ликовима и лобијима) доведен у питање снажним климатским поремећајима, чиме је еколошка равнотежа доведена у питање и опасно се и убрзано нагиње на страну наше (све)опће пропасти. Стога, за Шарбонијеа нема сумње, предстоји нам “осмислити нови хоризонт идеала политичке еманципације”, а с огледом на чињеницу да постојеће и још увијек превладавајуће парадигме више не могу почивати на обећањима бесконачног ширења (индустријског) капитализма (за којим се бедасто поводио и совјетски реал-социјализам). Екологија се, другим ријечима, мора вратити способности деветнаестог стољећа како би одговорила на велики геоеколошки шок индустријализације. Ту у такву способност показао је тадашњи социјализам, да би је убрзо стаљинистичком догматизацијом и силовањем стварности напустио успоставивши некакав социјалкапиталистички бастард у свему диспаратан својим изворним идејама. Свјестан свих тих импликација, Шарбоније је својом књигом покушао – и у тому је досљедно и строго инструктиван – поновно осмислити императив заштите друштва у новом смјеру, који респектира “међусобну повезаност друштвених група и њихових животних окружења у свијету преобликованом климатским промјенама”. Уједно, ова студија из до сада готово непознатог ракурса пропитује смисао и досеге наше слободе у новим геоеколошким околностима и утолико је то концептуално несвакидашња, оригинална повијесна ретроспектива редефинирања наших приоритета и наших политичких идеала који су се исцрпили и за које између осталих и Шарбоније тражи, а дјелимице налази и нуди, адекватне замјенске садржаје/алтернативе.
Застрашујуће промене
Питање климатских промјена и суставно загађивање и уништавање околиша (деградација тла, воде, радикалан пад биоразноликости итд.) није тривијално питање, како то с неподношљивом лакоћом дрскости и игнорирања стварности покушавају, примарно из себичних, интересних разлога, представити моћни корпорацијски и с њима увезани политички “трамписти” свих фела и боја, укључујући и њихове интелектуалне сервисе(ре). Утолико је ова инспиративна књига снажан просвјед против свих оних који се тому непромишљено лаконски приклањају, а уједно је и крик очајника који види камо нас наша лакомисленост води и апелира да се освијестимо док још није касно.
Како је Тарковски у свом првом филму адаптирао Хемингвејеву причу „Убице“
Прво ће страда(ва)ти масе најсиромашнијих и најбеспомоћнијих, али када кола крену низбрдо, ни они најбогатији неће бити поштеђени пропасти и у тому има некакве “козмичке” правде: смрт никада и никога није, нити ће заобићи. Истина, у свему тому на дјелу су и разне прозирне помодне идеје о посвемашњем колапсу нашег начина живота и свијета у којем живимо, али чак и оне у бити свједоче о све развијенијој свијести о еколошкој рањивости која се више не мјери стољећима, чак ни десетљећима, већ је адекватна просјечној доби наших живота. И управо је та спознаја застрашујућа, јер се спектакуларне промјене више не збивају у тишини и невидљиве нашем оку, већ ту, практички свакодневно пред нашим очима.
Овом је књигом Шарбоније успио на сериозан и знанствено одговоран начин “покрити” неколико посљедњих стољећа и међусобно врло различита знања (укључујући и специјалистичка знања која се односе на оцеане, нафту, атмосферу, еко-сустав у најширем значењу те ријечи) и ујединити их око једног, кључног проблема, који је колико еколошки, толико и политички. Наравно, вриједи и обрнуто. Или, како је сам записао: “Овом књигом желио бих дати допринос политизацији еколошког проблема, у ширем смислу, те придонијети изградњи колективног промишљања о промјенама које трпи модерна парадигма напретка”. И одмах упозорава како је свјестан да постоје бројне статистике, које “тјерају воду на млин” либералних утопија, јер зорно свједоче о смањењу сиромаштва, болести, глади и да наш животни вијек расте, опада смртност итд. Али, истодобно је стање ствари на пољу биоразноликости алармантно; глобално затопљење, драстично исцрпљивање природних ресурса и све учесталије климатске катастрофе више нису питање будућности, већ наша горка садашњост којој се морамо знати супротставити, а мало, готово ништа не чинимо да бисмо се око тог уистину судбинског питања нашег о(п)станка на планети ујединили и договорили. Шарбоније није знанственик склон реторици апокалипсе или бедастог оптимизма, већ реалан човјек који опремљен широким, енциклопедијским знањем и здравим разумом јасно каже: протурјечја која се пред нас постављају нису ствар перцепције, па чак ни става, већ су продукт наше диференциране стварности која нас тјера да журно, док још није касно, “преиспитамо значење које придајемо слободи у тренутку када њезине еколошке и економске овисности доводе у питање њезино трајање”.
Извор: Време
