Пише: Јанис Варуфакис
Године 1842, поражена и сломљена Кина послала је у Нанкинг свог највишег представника, Ћијинга, да се састане са Хенријем Потингером, немилосрдним британским колонијалним гувернером, да му овај издиктира услове кинеске предаје. Споразумом потписаним у Нанкингу Кина се одрекла свега, а заузврат није добила ништа, осим понижења. Споразум који је у штампи описиван као трговински договор био је разлог за велико славље трговаца у Лондону. Кинеским песницима је дао повод да стиховима овековече претрпљену срамоту која до данас прогања ову велику земљу.
Прошлог месеца, поражена и сломљена Европска комисија послала је Урсулу вон дер Лајен на Трампове терене за голф у Шкотској да потпише сличан споразум. Приказан је као трговински да би се прикрила чињеница да је Европа америчком председнику дала све што је затражио, а заузврат није добила ништа осим понижења. Занимљиво је да за разлику од Кине 1842, Европа није прошла кроз рат. Било је довољно неколико месеци плашења новим царинама – што је техника мучења коју су збуњени европски челници, поводећи се за збуњеним америчким демократима, у почетку занемаривали држећи се пароле ТАКОС („Trump Always Chickens Out“ – „Трамп се на крају увек уплаши и одустане“).
За европске песнике ово није тема достојна стихова о дубоком понижењу које ће деценијама бацати сенку на наш континент, али европски политичари су се већ изјаснили. „Дан таме“, објавио је Франсоа Бароуз, француски премијер. „Признавање слабости“, рекао је Мишел Барниер, преговарач Европске уније из времена Брегзита, који вероватно зна понешто о вођењу преговора с позиција крајње ароганције.
Елементи трговинског споразума између ЕУ и САД крајње су понижавајући за Европу. Роба из Сједињених Држава извозиће се у Европу без царина, док ће европски извоз у Сједињене Државе бити оптерећен паушалном царинском стопом од 15%, и запањујућих 50% за челик и алуминијум. А то је тек почетак.
Европљани су се обавезали да укину све већ постојеће или планиране порезе на капитал у облаку великих технолошких компанија, а понудили су и велике новчане прилоге не би ли одобровољили председника: 600 милијарди долара нових инвестиција у америчку економију и 750 милијарди долара за америчку нафту и гас добијене фраковањем до краја 2028. То је импресиван чек на 1.350 милијарди долара – што не укључује милијарде које европске владе дугују за америчко наоружање (ако намеравају да испуне дата обећања о издвајањима за НАТО).
Дајући таква обећања Урсула вон дер Лајен је очигледно занемарила кључну лекцију коју је Европа морала да научи из Трамповог првог мандата: пропуст да се Трампу понуди гомила новца носи велики ризик, али давање обећања која се не могу испунити још је опасније.
Поред тога што Европска комисија нема начина да натера приватне компаније да шаљу новац у Америку, постоји још један проблем: ни обећани новац ни потребни капацитети не постоје. Наравно, немачки произвођачи аутомобила и хемијске компаније већ улажу у Сједињене Државе да би заобишли Трампове царине, али то није ни близу обећаних 600 милијарди у следеће две и по године. Што је још горе, најављена куповина америчких енергената у вредности од 750 милијарди долара (250 милијарди долара годишње у следеће три године) спада у домен фантазије: годишњи издаци ЕУ за енергију далеко су испод тог нивоа. Такође, амерички фракери не могу да понуде Европи толико нафте и гаса, чак и ако би Европљани били вољни и имали довољно новца да их купе.
Зар Трамп то не зна? Наравно да зна. Мислите ли да је заборавио неиспуњена обећања Жан-Клода Јункера? Нико се тога не сећа боље него садашњи амерички председник, што се може видети из његовог погледа. Све ово неописиво му прија. Добиће савршену прилику да злоставља Европљане које већ дуго мрзи са страшћу која не посустаје. Поред тога што је умањио амерички трговински дефицит и ставио у џеп знатне приливе од царина, Трамп сада може да се радује тренутку када ће Европска унија прекршити дата обећања. Када се то догоди, у последњој години свог мандата испословаће низ нових понижавајућих уступака позивајући се на прекршене договоре.
Када упоредимо трговински споразум ЕУ и САД са споразумом потписаним у мају између Велике Британије и Сједињених Држава приметићемо да је у преговорима с Киром Стармером Трамп био много нежнији. Не, то нема везе с економијом. Није га мотивисала ни англофилија или већа одбојност коју осећа према Урсули вон дер Лајен. С његовог становишта, за такав третман Велике Британије постоје много важнији разлози, довољно важни да се због њих сукоби с америчким произвођачима аутомобила који не могу да верују да је сада јефтиније увести аутомобил из Британије (без делова произведених у САД) него возило Форда или Генерал Моторса састављено у Мексику или Канади (иако је већина делова произведена у Сједињеним Државама).
Шта би могао бити мотив иза његове спремности да се изложи оштрим нападима припадника МАГА покрета зарад добробити британских произвођача аутомобила, од којих многи чак и нису у британском власништву? Најкраће речено, увођењем паушалне царинске стопе од само 10% (укључујући аутомобиле), што је 5% испод еквивалентне стопе за Европску унију, уз укидање царина на челик и алуминијум, Трамп је ископао довољно дубок јаз између Лондона и Брисела да ће чак и најзагриженији заговорници повратка у Европску унију изгубити вољу да наставе борбу. Радује га помисао да је резултате Брегзита, раног весника његовог првог изборног тријумфа, учинио коначним и неповратним.
Пре прихватања сопствене верзије споразума из Нанкинга, вођство Европске уније је прошло кроз четири фазе мирења са судбином, исте четири фазе кроз које су пролазили британски преговарачи из времена Брегзита: од „Узвратићемо равном мером ако се усуде да нас притисну“, преко „Могли бисмо да узвратимо ако будемо морали“ и „Никакав договор је бољи од лошег договора“, до „Очајни смо, дајте нам било шта“. Док се у Бриселу и европским престоницама распламсава дебата о одговорности за такав исход, два питања траже одговор. Где су европски лидери погрешили? И шта су могли да ураде другачије да би избегли понижење и спречили још веће економске тешкоће?
Пре свега, европски преговарачи су начинили три неизнуђене грешке у расуђивању. Прво, претпоставили су да ће величина јединственог тржишта Европске уније надјачати сваки други фактор. Али погрешили су. Ако постоји величина важнија од свих других, онда је то вредност европског трговинског суфицита према Сједињеним Државама. Чињеница да тај суфицит премашује 240 милијарди долара годишње гарантује да ће сваки трговински рат између Сједињених Држава и Европске уније нужно штетити Европи много више него Америци.
Друго, као што је мој колега Волфганг Маншо већ приметио, Европљани су преценили значај дефицита Европске уније према Сједињеним Државама у сектору услуга као могућег адута који ће Брисел користити у преговорима. Американци могу сасвим лепо да живе без Хермесових шалова, француског шампањца, грчких маслина и поршеа, док без услуга које им пружају Гугл, Јутубе, Инстаграм и Воцап Европљани не би издржали ни сат времена.
Треће, и кључно, били су уљуљкани заблудом да ће на први знак незадовољства на америчким тржиштима роба и капитала Трамп морати да одустане. Предуго су се држали уверења да ће царине генерисати политички неприхватљиву стопу инфлације потрошачких цена и дефлацију на берзама у САД. То се није догодило из разлога које је Брисел требало да предвиди.
У ситуацији раста цена потрошачка тражња у Америци брже реагује на нагле скокове (економским жаргоном, еластичнија је) него што је то случај с европском потрошачком тражњом и понудом европских извозника. Зато је мерцедес произведен у Немачкој увек био јефтинији у Њујорку него у Штутгарту и зато данас знатан део терета царина апсорбују европски извозници који на америчке потрошаче пребацују тек делић новонасталих трошкова, због чега је инфлаторни притисак умањен. Што се тиче америчких берзи, изгледа да су берзански трговци тренутно више заокупљени инвестицијама у вештачку интелигенцију, огромним пореским олакшицама које им је Трамп испоручио и додатним годишњим приливима од царина у вредности од 300 милијарди долара. Превише су опијени „ирационалним обиљем“ да би размишљали о могућим лошим макроекономским ефектима Трамповог играња с царинама.
Али претпоставимо на тренутак да су лидери Европске уније све то предвидели. Основно начело вођења преговора каже да ако не можете да дозволите себи да устанете од стола без договора, онда нема сврхе ни да преговарате – боље је наступити као молилац, попут Урсуле вон дер Лајен. Дакле, шта је Европска унија могла да уради другачије, с обзиром на то да не располаже луксузом кинеског пажљиво развијаног преговарачког оружја у облику ретких минерала и широког спектра основних добара без којих Американци не могу да живе? Ево предлога.
Први задатак Европе јесте да смисли како да оних 240 милијарди долара америчког дефицита надокнади домаћом агрегатном тражњом, за случај да трговински суфицит према Сједињеним Државама заиста нестане. На пример, Европски савет би могао да објави агрегатни производни инвестициони програм у вредности од 600 милијарди евра годишње који би се финансирао издавањем обвезница Европске инвестиционе банке. Сама најава Европске централне банке да ће по потреби стати иза обвезнице ЕИБ била би довољна да се трошкови финансирања задрже на веома ниском нивоу. Европа у том случају не би више зависила од Америке за одржавање агрегатне тражње.
Такође, Европска унија треба да одустане од царина и санкција на кључне кинеске зелене и дигиталне технологије које је увела инспирисана потезима Сједињених Држава, и треба да постигне договор с Пекингом који ће укључивати координисане мере за фискалну експанзију и узајамне безбедносне гаранције. ЕУ треба да уведе опорезивање технолошких компанија у облаку по стопи од 5% на све дигиталне трансакције за компаније с приходима већим од 500 милиона евра годишње (независно од тога где им је седиште). Такође, Европска унија треба да укине драконски „закон против заобилажења“ права интелектуалне својине који су наметнуле Сједињене Државе, а који нарушава слободну конкуренцију тако што ставља ван закона коришћење јефтинијег генеричког тонера у вашем штампачу, забрањује пољопривредницима да сами поправљају своје тракторе и спречава особе с инвалидитетом да направе чак и најмање модификације на својим колицима на електрични погон. И коначно, Европска унија би мудро поступила ако би по фазама и постепено редуковала куповину америчког течног гаса и оружја произведеног у Сједињеним Државама.
Чињеница да се о таквим опцијама у Бриселу чак и не разговара даје јасну слику о стању данашње Европе. Наступајући са суптилношћу булдожера, Доналд Трамп је јасно показао да Европска унија више није способна да замисли себе као суверену силу и да је спремна да у атлантистичкој империји не буде ништа више од вазала. За разлику од Кине 1842, Европска унија је ово понижење изабрала својом слободном вољом.
Извор: Пешчаник
