Уживам у слављу ових дана. У остварењу многих лијепих снова отварањем политичке перспективе Црној Гори, послије предсједничких избора. Није побјеђен само један диктатор, него и једна болесна идеологија да држава зависи од власти само једног човјека. И ту су болест збацили са себе управо грађани Црне Горе, упорним и стрпљивим гласањем од 2020, преко 2021/22 до 02.априла ове године.
А слушам и прве, оне најгласније, примједбе. Оне долазе са најрадикалнијих националистицких полова Београда и Подгорице. Оличених у старим добрим гебелсо-ликим појавама какви су Чеда Антић и Дарко Шуковић. Браћа близанци овдашњих шовинизама и екстремизама. Један наиме кука и запомаже како у Јаковљевој изборној побједи и прослави исте није било довољно српских застава, док други указује како је српских застава управо било превише!
Па мислим се, куд ћеш бољи доказ Милија, да си гласао за правог кандидата, када његова побједа једнако није по вољи овим негативцима, овим „тобож непријатељима“ и „зараћеним странама“ а уствари овом добро уиграном тандему крвомутника, чије вријеме, на сву срећу, истиче?
Живела слобода!
Милија Тодоровић
