,,Сви болујемо од разарајуће хисторијске грознице“, писао је концем 19. стољећа њемачки филозоф Фридрих Ниче (1844-1900) у својој бриљантној расправи ,,О користи и штетности хисторије за живот“. Можда ово Ничеово запажање не вриједи за све људе и сва друштва, јер се рационални људи и просвјетљена друштва знају критички односити према властитој прошлости како им она не би „разарала“ садашњост, али сасвим сигурно вриједи за балканске народе
Краљ Твртко I Котроманић већ има споменике у неколико градова на овим просторима – у Прозору, Херцег Новом и Тузли. Но, то Твртковим симпатизерима није довољно те га желе инсталирати и у Сарајеву. Већ мјесецима траје политичка и административна тракавица око избора мјеста на којем би споменик требао стајати. Најприје је Комисија за очување националних споменика одбила приједлог градоначелнице Сарајева Бенјамине Карић да се споменик постави код зграде Предсједништва БиХ, с образложењем да би споменик нарушио „визуални и функционални интегритет зграде Предсједништва БиХ“. Комисија је потом одбила и други приједлог према којем је споменик требао бити постављен на платоу испред зграде Парламента/Скупштине БиХ. Посљедњи приједлог градоначелнице је да се споменик постави на пјешачко острво на Маријин Двору, али с тим приједлогом нису задовољни иницијатори постављања споменика.
Уз споменуте споменике краљу Твртку I Котроманићу, у многим босанско-херцеговачким гадовима постоје и улице с његовим именом. И кад је ријеч о Твртку I Котроманићу, као уосталом и о многим другим повијесним личностима и догађајима, постоје различите интерпретације: бошњачка страна Твртков повијесни значај проматра у контексту „вишестољетне босанске државности“, с чим се не слаже српска страна, примјерице Милорад Додик, који је на неуставној прослави Дана Републике Српске 9. јануара ове године изјавио да је Твртко био „несумњиво Србин“, што повијесно није посве неточно, али јест селективно, односно непотпуно. Хрвати га по католичкој линији сматрају својим, као што сматрају и друге босанске краљеве, укључујући и посљедњег Стјепана Томашевића (владао од 1461. до 1463.) о којем ће такођер бити говора у овом тексту.
Концем 2021. године, сарајевски професор Емир О. Филиповић, један од најбољих познаватеља босанског средњовјековља, објавио је књигу Котроманићи. Стварање и обликовање династичког идентитета у средњовјековној Босни. Филиповић је истражио све доступне архиве који су важни за то повијесно раздобље као што су архиви у Дубровнику, Задру, Венецији, Будимпешти, Љубљани, Ватикану – и дошао је, кад је ријеч о припадности краља Твртка I Котроманића, до сљедећег увида: „Средњовјековне земље којима су владале династије у својој суштини биле (су) патримонијалне династичке државе при чему се онда владари предмодерног доба често сматрају и носитељима народног идентитета. Међутим, како је то устврдио још Thomas DaCosta Kaufmann (повјесничар умјетности с Харварда.), династички идентитет је владајућим фамилијама био важнији од њиховог етничког или националног карактера. У том смислу покушај да се босанска обитељ Котроманића дефинира и биљежи као искључиво домаћа, српска, хрватска или пак њемачка династија, постаје сасвим небитан пошто је припадницима тог владарског рода њихов идентитет првенствено био династички, племићки и краљевски.“ Краља Твртка I Котроманића не може, дакле, ни једна страна – ни бошњачка, ни хрватска ни српска присвојити искључиво за себе, јер он припада свима, једнако и истовремено.
Узалудно повјесничар Филиповић и неколицина других повјесничара указују на погрешна тумачења средњовјековне прошлости, кад су и већини повјесничара у свим националним таборима драже националне и етничке интерпретације повијести, па макар оне биле измаштане и кривотворене. Што је нешто теже доказати у прошлости, то се више вјерује у то, а највише се вјерује управо у оно што није ни било. Најснажније обиљежје сувремене босанско-херцеговачке хисторије састоји се управо у томе да се она константно искривљује и погрешно интерпретира у чему суђелују понајприје интелектуалци и академици, а онда и националне политике и вјерске заједнице.
Твртко I Котроманић није једини краљ у босанској прошлости којег прате смутње, лажи и присвајања. Сличну судбину доживљава и посљедњи босански краљ Стјепан Томашевић којег Хрвати и католици љубоморно доживљавају „својим“, оправдавајући то тиме да је круну добио од Свете Столице (папе Пиа II) и да је за краља окруњен у Цркви св. Марије у студеном/новембру 1461., док га Бошњаци проматрају из перспективе „хиљадугодишње континуиране босанско-херцеговачке државности“ с којом краљ Томашевић нема ама баш никакве везе као ни други босански краљеви и банови. Као и у случају краља Твртка I Котроманића, српска страна напросто сматра да је Стјепан Томашевић био посљедњи српски краљ.
У Јајцу се сваке године у студеном/новембру обиљежава годишњица круњења краља Стјепана Томашевића, а у липњу/јуну годишњица његове смрти. Те манифестације организира ЈУ Агенција за културно-повијесну и природну баштину и развој туристичких потенцијала града Јајца, али постоје и друга (неслужбена) обиљежавања ових датума у којима понекад суђелују и политичари с највиших разина као што је то случај са Жељком Комшићем који повремено организира политичка ходочашћа краљу Стјепану Томашевићу како би он и његова пратња напунили патриотске ба/к/терије. И у случају Стјепана Томашевића и његова времена, непомирљиво се сукобљавају различите интерпретације. Готово је надреално какве се све неистине и небулозе изговарају код Цркве св. Марије и на „Краљевом гробу“. Да којим случајем Стјепан Томашевић може виђети и чути што се о њему говори, не би препознао самог себе.
Прошле године у Фрањевачком музеју у Јајцу, након што су претходно постављене археолошка, етнолошка и сакрална збирка, уређена је и збирка Средњовјековна Босна према пројекту архитекта Амара Зуке који је за ентеријерске радове у Фрањевачком музеју у Јајцу добио награде Collegium artisticum из Сарајева и љубљанског Завода за архитектуру Big See. Кад смо осмишљавали простор у којем се налази збирка Средњовјековна Босна са земним остацима босанског краља Стјепана Томашевића, уз конзултирање струке – повјесничара, хисторичара умјетности, археолога, одлучили смо да у том простору интерно названом „краљева соба“ у којој је дотад био само скелет краља Стјепана Томашевића, представимо цјелокупну повијест земље Босне и њезиних владара – од десетог стољећа до пада босанског краљевства.
Земни остаци краља Стјепана Томашевића враћају нас у 1888. годину кад је Ћиро Трухелка (1865-1942), ондашњи кустос Земаљског музеја у Сарајеву, обавио археолошка истраживања на локалитету за који је тврдио да је према традицији познат као „Краљев гроб“, а налази се недалеко од јајачког села Застиње. Трухелка је на том локалитету пронашао скелет с одрубљеном главом и два угарска новчића из времена владавине краља Лајоша (владао од 1342. до 1382.), те је, како тврди повјесничар Емир О. Филиповић, „на темељу само тих, иначе доста непоузданих показатеља, закључио да је ријеч о посмртним остацима краља Стјепана Томашевића“. „Због тадашње политичке климе“, пише Филиповић, „његова је несигурна претпоставка врло брзо постала опћеприхваћена“.
Земаљска влада у Сарајеву послала је скелет на конзервацију у Природнословни музеј у Бечу, а потом га је свечано вратила у Јајце на Ускрс 1889. године и смјестила у фрањевачку самостанску цркву у Јајцу – „у укусном кристално саркофагу, положеном на узвишен подставак“. Краљев скелет чуван је у самостанској цркви све до 1992. године, а након што су припадници Полиције и Војске Републике Српске одлучили минирати Цркву Узнесења Блажене Дјевице Марије, саркофаг је премјештен у подрум Градске библиотеке у Јајцу и ту је остао све до 1995. године. Након рата пренесен је у Музеј хрватских археолошких споменика у Сплиту гђе је рестауриран, да би 1999. године био свечано враћен у Јајце.
У јајачкој самостанској кроници постоји детаљан опис „повратка краља и његових костију“ у Јајце 1999. године, али нема никаквих докумената ни доказа о рестаурацији и конзервацији краљевог скелета и саркофага. Потписник ових редака посљедњих је година у више наврата конзултирао др. Анту Милошевића који је водио рестаураторске и конзерваторске радове, али досад није добио никакве повратне информације па ће краљев скелет морати причекати нова истраживања и одговоре на неразјашњена питања. Неки археолози који су посјетили Фрањевачки музеј у Јајцу и видјели краљев скелет тврде да је то женски скелет, а могуће је да није ни из времена кад је погубљен краљ Стјепан Томашевић. Је ли то тако, сазнат ћемо тек кад се обаве стручне и поуздане анализе краљевог скелета.
Повијест нам је потребна, писао је већ споменути Ниче, али према њој се морамо поставити критички: „Човјек мора имати снаге да разори и разријеши прошлост како би могао живјети, а с времена на вријеме ту снагу мора и употријебити. То постиже тиме да ту прошлост изведе пред суд, строго је испита, а на концу и осуди.“ Ниче је упозоравао и на „презасићеност хисторијом“ јер она животу може бити „непријатељска и опасна“. Ако и за које поднебље вриједе Ничеове ријечи о „презасићености хисторијом“, онда свакако за балканско, при чему је овђе ријеч о презасићености лажном и искривљеном прошлошћу која замућује и загорчава садашњост.
Помама за прошлошћу, академска, политичка, етничка и религијска присвајања прошлости, не могу нашкодити повијесним личностима јер њих више нема и јер их се то не тиче, али могу и шкоде садашњим генерацијама које злоупотребљавају прошлост за своја политичка, национална и вјерска разрачунавања.
Драго Бојић
Извор: Преокрет
