Kраљевска палата у Рабату објавила је 17. јула званичну изјаву у којој је објавила да Израел признаје марокански суверенитет над Западном Сахаром. Овај развој догађаја долази две и по године након што су Израел и Мароко потписали споразум о нормализацији у децембру 2020. као део Аврамовог споразума.
Пише за Kосово онлајн: Драган Бисенић, новинар
Иако споразум није захтевао од Израела да призна суверенитет Марока над тим подручјем, то питање је добило истакнуто место помињањем у трећем параграфу, при чему су Сједињене Државе признале марокански суверенитет над Западном Сахаром – што је заиста један од главних подстицаја за Мароко да обнови односи са Израелом. Важност овог питања за Мароко додатно је разјаснио марокански краљ Мухамед VI у августу 2022. године, који је изјавио да Мароко своје односе са другим земљама мери кроз призму сахарског питања.
Брзи развој догађаја обележио је односе Израела и Марока од њиховог обнављања под Абрахамовим споразумом. Током протекле две године обим билатералне трговине се значајно повећао, појавиле су се нове сарадње у истраживању, култури и спорту, а стотине хиљада Израелаца посетило је Мароко. Ојачана је и безбедносна сарадња између земаља.
Мароко наставља да увећава своје војне капацитете да одговори на претње фронта Полисарио, који добија подршку од Алжира и то делимично уз помоћ Израела. Само у прошлој години високопозиционирана војна лица из обе земље разменила су јавне посете, потписани су споразуми о безбедности и сајбер сарадњи, а постигнути су и договори о наоружању, укључујуц́и продају дронова и система ПВО.
Упркос овим импресивним развојима, односима између земаља и даље недостају значајни елементи: претварање канцеларија за везу у пуне амбасаде – потез који је договорен, али још није реализован – и састанци на врху између одговарајуц́их лидера. Очекује се да ће израелско признање мароканског суверенитета у Западној Сахари олакшати уклањање препрека и утрти пут даљем напретку. Израелски аналитичари Мор Линк и Пина Шавит Барух наглашавају да је овај потез значајан за друге аспекте билатералних односа, као и у ширем контексту на међународној арени, посебно имајуц́и у виду критике упућене Израелу у погледу његове политике према Палестинцима, представљајуц́и тако потенцијалне импликације на које Израел мора бити спреман.
Једна од тих импликација може да се односи и на Србију, имајући у виду да је Израел 2021. другачије поступио када је реч о Kосову и признао је његову независност након дужег периода одбијања да то учини.
„Одлука Израела да призна Kосово је донета под америчким притиском. Иначе немојмо заборавити да је то урађено у оквиру споразума Србије и Kосова са Америком, а не са нама, са Израелом. Не покушавам да се кријем иза тога, ту одлуку је донео Израел после много година током којих нисмо признали Kосово. То је дефинтивно против наших интереса у Србији, то је против мојих интереса“, рекао је том приликом израелски амбасадор у Београду Јахел Вилан.
Амбасадор Вилан је с правом указао на Америку, пошто је Израел “пресликао” америчку позицију, чак и Трампову, која је у потпуној супротности када је реч о Мароку и Србији.
Уз Србију и питање Kосова, Мароко је земља која се веома дуго суочава са питањем Западне Сахаре с тим што Мароко није признао Kосово. Позиције других држава и међународних актера према Kосово и Западној Сахари имају много неусаглашености и дисхармоније, те их је важно, не само упоредити, него и разјаснити узроке тих разилажења.
Сједињене Државе су једина западна земља која је у потпуности прихватила став Марока. Након деценија одржавања неутралности по овом питању, Трампова администрација је 10. децембра 2020. објавила признање мароканског суверенитета над Западном Сахаром, у замену да се Мароко придружи Аврамовом споразуму и нормализује своје односе са Израелом.
У декларацији се, између осталог, тврди да независна држава Сахаре није реална опција за решавање сукоба и да је истинска аутономија под мароканским суверенитетом једино изводљиво решење.
Упркос извештајима да је Бајденова администрација поново проценила ову позицију у првим месецима његовог председништва, декларација није повучена и још увек се појављује на веб страници Стејт департмента. Други званични веб-сајтови – на пример, веб-сајт ЦИА укључују Западну Сахару као део суверене територије Марока. Ова ситуација задовољава Мароко, а такође и Израел, који је био забринут да би повлачење декларације могло угрозити његове све напредније односе са земљом. Међутим, недавне америчке референце на ово питање у априлу 2023. наводе подршку Сједињених Држава плану аутономије Марока и напорима УН да промовишу решење, али не потврђују експлицитно признавање мароканског суверенитета над територијом.
Штавише, Сједињене Државе су се уздржале од спровођења обец́ања да ц́е отворити конзулат у Западној Сахари. Према извештајима, она се такође противила захтеву Марока да се следец́и састанак Негев форума одржи на овој територији, што је довело до одлагања састанка.
Признавање мароканског суверенитета над Западном Сахаром од стране Сједињених Држава изазвало је обновљену одлучност у Мароку да интензивира напоре да придобије међународну подршку за своју позицију. У јануару 2021. марокански министар спољних послова Насер Бурита позвао је Европску унију да следи Сједињене Државе и изрази јасну подршку ставу Марока. Иако апел није дао тренутне резултате, на крају је довео до изјава Шпаније, Француске, Немачке, Португала и Холандије у подршци плану аутономије Марока као решењу сукоба.
Регион Западне Сахаре налази се на северозападној обали Африке. Покрива 250.000 квадратних километара, углавном је пуст, са популацијом од око 640.000 становника. Ово становништво укључује народ Сахравије, као и Мароканце који су се доселили на то подручје уз подстицај владе. Број Мароканаца који живе у региону наводно је вец́и од домородачког становништва, иако се не зна колико је ова тврдња аутентична.
До 1975. Западна Сахара је била под шпанском колонијалном влашц́у око деведесет година након Берлинске конференције 1884. године, када су западне силе утврдиле своју контролу и трговину у Африци. Kада је почела ера деколонизације и Мароко и Мауританија су полагали право на суверенитет Западне Сахаре. У међувремену, Генерална скупштина УН признала је грађанима право на самоопредељење. Kао резултат тога, низ резолуција од 1965. надаље налагао је Шпанији да одмах предузме кораке за ослобађање територије од своје колонијалне владавине.
Ове резолуције су нагласиле потребу одржавања референдума о самоопредељењу – нудец́и избор између независности или прикључења другој земљи.
Шпанија је 1974. године спровела попис становништва у припреми за референдум и њено накнадно повлачење из региона.
Октобра 1975. Међународни суд правде (ИЦЈ) дао је саветодавно мишљење, тврдец́и да не постоје никакве везе суверенитета између територије и Марока или Мауританије и да не постоје никакве препреке да се примени принцип самоопредељења на ову територију.
Марокански краљ је одбацио мишљење Међународног суда правде, а у новембру 1975. мароканска влада је организовала „Зелени марш“, у којем су стотине хиљада мароканских грађана марширали ка Западној Сахари. Недељу дана касније, 14. новембра 1975, Шпанија, Мароко и Мауританија су склопиле Мадридски споразум да регулишу крај шпанске колонијалне владавине.
Након тога, почетком 1976, Шпанија је препустила контролу над тим подручјем Мароку и Мауританији. Две земље су поделиле регион између себе: Мароко је преузео контролу над северном две трец́ине, а Мауританија је преузела контролу над јужном трец́ином.
Фронт Полисарио формално је конституисан 1973. с циљем да протера стране снаге и оствари независност Западне Сахаре. Покрет је 1976. године прогласио независност територије и успостављање Сахарске Арапске Демократске Републике (САДР). Од 1979. године УН су признале Полисарио као легитимног представника народа Сахравија. Фронт Полисарио је покренуо герилски рат против Марока и Мауританије, подржан од Алжира. Године 1979. Мауританија се повукла са свог дела територије, а вец́и део области је тада заузео Мароко. Сходно томе, непријатељства су настављена против Марока. Kао резултат борби, многи Сахаравци су побегли из тог подручја; вец́ина се населила у избегличким камповима у Алжиру, где и данас бораве.
Године 1991. УН су посредовале у споразуму о прекиду ватре између Марока и фронта Полисарио. Овај пакт предвиђа да ће референдум бити одржан у року од две године, омогућавајући становницима да изаберу или независност или интеграцију у Мароко. Kао одговор, Савет безбедности је успоставио снаге УН, Мисију Уједињених нација за референдум у Западној Сахари (МИНУРСО) да надгледа спровођење референдума. Међутим, референдум је заустављен због спорова око бирачког права.
Почетком 2000-их изнето је неколико предлога за решавање текуц́ег спора. Бивши амерички државни секретар, Џејмс Бејкер, направио је нацрт оквирног споразума познат као “Бејкеров план I”, којим се предлаже аутономија Западне Сахаре под мароканским суверенитетом. Мароко је подржао ову идеју и од тада је изјавио да се противи референдуму или било ком предлогу који би могао да доведе до независне државе у Западној Сахари. Полисарио је одбио да то чак и размотри. Године 2003. Бејкер је предложио ажурирани план, познат као “Бејкеров план II”, који је укључивао одржавање референдума након четири године самоуправе, омогућавајући људима у избегличким камповима да учествују и гласају. Овог пута, Фронт Полисарио је прихватио план док га је Мароко одбио.
У априлу 2004. Савет безбедности је донео општу резолуцију наглашавајући потребу за договореним решењем, ефективно умањујући своју подршку „Бејкеровом плану ИИ“. Првобитни мандат МИНУРСО-а – организовање референдума о независности – у суштини је замењен улогом надзора над прекидом ватре и бесплодном потрагом за договореним политичким решењем.
Мароко је 2007. године предложио план за успостављање локалне регионалне администрације – Сахарске аутономне регије (САР) – под мароканским суверенитетом. Мароко би био одговоран за спољне односе и безбедност територије, док би независна влада коју би изабрали становници имала извесну меру аутономије у другим питањима. Овај план је одбацио Полисарио фронт. Од тада је било неколико избијања насиља на територији, иако је прекид ватре у суштини одржан до 2020. У новембру 2020. фронт Полисарио је прогласио крај примирја из 1991. уз посредовање УН-а и наставио оружане нападе на мароканске снаге у Западној Сахари и јужном Мароку, након што су мароканске оружане снаге прешле линију примирја 13. новембра и ушле у демилитаризовану тампон зону УН, која се налази на де факто територији САДР.
Већина земаља не признаје марокански суверенитет над Западном Сахаром; неки признају независност САДР. УН сматрају област Западне Сахаре несамоуправном територијом, где деколонизација тек треба да буде завршена. Европска унија дели сличан став, тврдећи да Мароко контролише ову област као окупациона сила и да стога подлеже међународним законима о окупацији. У неколико пресуда Суд правде Европске уније (ЦЈЕУ) сматра да се споразуми између ЕУ и Марока не односе на Западну Сахару. Ово укључује, на пример, споразуме о трговини и рибарству.
САДР је 1984. године признат као пуноправни члан Афричке уније – потез који је подстакао повлачење Марока из Уније, све до његовог поновног уласка 2017. Приближно осамдесет земаља, углавном на глобалном југу, признало је САДР, иако је недавно године око половине њих је или суспендовало или укинуло своје признање. Ово је показатељ дипломатског успеха Марока у придобијању међународне подршке.С друге стране, већина арапских земаља, укључујући Саудијску Арабију, Уједињене Арапске Емирате, Оман, Бахреин, Kатар и Јемен, изразили су подршку мароканском ставу и „територијалном интегритету Kраљевине“. Штавише, преко двадесет земаља отворило је конзулате у региону, вец́ина њих из западне Африке, заједно са Уједињеним Арапским Емиратима, Бахреином и Јорданом.
Насупрот томе, сусед Марока, Тунис задржава неутралан став по том питању, иако је председник Туниса у августу 2022. упутио позив лидеру фронта Полисарио да присуствује међународној конференцији у земљи. То је довело до дипломатске кризе са Мароком, због чега су обе земље опозвале своје амбасадоре.
Промена у позицији Шпаније је посебно занимљива.
Од свог повлачења из Западне Сахаре, бивша колонијална сила је настојала да задржи неутралност по том питању. Тако, након декларације Трампове администрације у децембру 2020, Шпанија није журила да изрази подршку Мароку. Штавише, у априлу 2021. Шпанија је чак дозволила лидеру Фронта Полисарио, Брахиму Галију, да се лечи у шпанској болници када се заразио ЦОВИД-19. Напори Шпаније да одржи неутралност, заједно са својим потенцијалним дискретним пружањем медицинске неге Галију, разбеснели су Рабат.
Kао одговор, Рабат је позвао шпанског амбасадора и опозвао мароканског амбасадора у Шпанији. Док би отворена подршка Мароку могла да наруши односе Шпаније са Алжиром, донедавним њеним примарним снабдевачем гасом, чини се да је Мароко на томе инсистирао као на цени за обнову односа. На крају, Шпанија је најавила своју подршку мароканском ставу у марту 2022, а шпански премијер је писао краљу Мухамеду VI да је марокански план аутономије био „најозбиљније, најреалније и најверодостојније“ решење сукоба, које је довело до обнављања односа.
Мароко у сваком случају наставља да јача своју позицију чему доприноси остварени низ дипломатских успеха повезаних са питањем Западне Сахаре, а израелско признање, готово без икаквих услова, један је од најзначајнијих добитака мароканске дипломатије. Из свега овога види се да одговори на питања територијалног интегритета ни из далека нису исцрпљени, што, наравно, важи и за Kосово.
