Тек што је почело прољеће, а ми већ погоресмо. Постоје неки индикатори ситуације у друштву, мимо еџел табела, координатних система и графикона. Постоји нешто и ван зараде, стопе раста и БДП-а. Ваљда се то зове солидарност, или можда одговорност појединца, како год “то” назвали, ми то више немамо.
Доказали смо се, показали смо се. Нула. Празан скуп. Пламти око Колашина, ми бленемо у екран. Закукамо, то обавезно, али не мрднемо, ни прстом ни оном работом. Јер, себичлук је начинио од човјека гузицу. Гузицу као карактерну особину. Људе занима само да се што лакше први упаркирају на празно мјесто. Да извиси онај други. Остало може све изгорет. И гори, ево видимо.
Дежурних свезнадара не фали. Јер, поштење и заједљивост не иду заједно. Знају свезнадари сад после пожара најбоље што је требало и кад чинити. Кад изгори добар дио Горице у сред центра главног града, то се “као” дешава. За Колашином се мање кука јер је камерама теже стићи на лице мјеста. Колашин је “тамо неђе” горе, па спорадично искоче фотографије тог хаоса а сви се праве као да је Колашин у Аустралији или у Бразилу. Биће и оних који ће се понадати да ће пожар очистити какву пољану од грања, да лакше метну какву викендицу на то поље кад се коначно прокрчи ауто пут.
Не знамо имало ли или немамо авионе. Не знамо имамо ли право да полетимо. Ништа не знамо, код кога је волан, а код кога је цријево. Има ли пилота у авиону? Ком авиону и ког црног пилота? Знамо да пребацујемо одговорност као пинг понг да се игра.
Ко окриви ватрогасце прста образа нема. Њих је најлакше гурнут у ватру. Сваку. Ова наша је гадна. Људи немоћни, гледају како гора гори, приближава се кућама, вагају са које стране вјетар дува и има ли шанси да се предомисли и обрне на другу страну. У небо се гледа у Црној Гори 2022. године. А на небу ништа, за сад ништа.
Најмање је важно ко је подметнуо пожар и како. Све и да се нађе узрок, то не рјешава посљедице. Сјетимо се маестралног Жарка Лаушевића у филму “Браћа по матери”, кад зажди гору и запјева извијен кроз прозор од кола. Такве су наше пјесме, има још таквих људи са које год хоћеш границе, са сваке стране. Из петних жила, пјесма, па нека све изгори. И ево гори ли гори. Такав лик је константа, нешто људе жуља, нешто га пече да запали све и да гледа са перверзним уживањем.
И што да се чини? Да се гледа и плаче. Али што вели Фоy Ванце у пјесми “Маке ит раин”, сузама се пожар не може угасити. Другим ријечима, нешто се мора предузимати. Е, сад, ваљда ће се сјетити народ ових пожара кад дођу какви избори и упеглани ликови у скупим одијелима крену од врата до врата, да просипају причу како ће да изгину за сваки педаљ земље и за сваког грађанина. Ваљало би да потпишу сви политичарчићи неки папирић, да ако каква будала запали шуму, да ће бити први који ће ставити пумпу на леђа па браћо да се гаси тамо ђе гори.
Само да не изгоримо сви док се то не деси.
Биће врело љето, веле људи.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
