Пише: Соња Ћирић
Иван Петровић је пионир српског глумишта на светској филмској сцени, двадесетих и тридесетих година прошлог века остварио је импресивну филмографију у Холивуду и Мађарској. Његова маркантна појава у немом филму привукла је пажњу француских и америчких редитеља, а за звучни филм га је препоручио дубок и леп глас. Био је висок и привлачан мушкарац, па су људи у њему видели наследника Рудолфа Валентина. Током Другог светског рата глумио је у Немачкој, због чега је практично био забрањен у Титовој Југославији. Снимио је 104 филма.
Па ипак, без обзира на сву ту светску славу и лепоту, и чињеницу да се цео живот потписивао ћирилицом, овдашња широка јавност као да га је открила тек недавно ‒ захваљујући роману Дионизије 1941 Миомира Петровића. Аутор каже да то није била његова првенствена амбиција.
“Моја амбиција је била да се говори о глумцу, о његовој исконској потреби да буде виђен, прихваћен, обожаван… али само да би на крају, дубоко верујем, прихватио самог себе. Више или мање то је случај уопште код уметника у било којој дисциплини, па и код овог који одговара на ваша питања, али је код глумца то повишена потреба. Јер је он и свој медиј, свој инструмент, читаво његово тело је сликарско платно”, каже Миомир Петровић и подсећа да су ликови његових романа били и принц Павле, император Галерије и многе друге историјске појаве, али да “они никада нису биографски тачни јер писац жели да створи човека од крви и меса. Они ‘картонски’ идентитети тих историјских личности станују у уџбеницима из историје или научним монографијама. Роман је, дакле, субјективно виђење субјекта а не историјског објекта. Иван је то заслужио својом лошом срећом уметника, која треба да буде и поучна. Попут, рецимо, диригента Вилхелма Фуртвенглера, чији је процес денацификације након рата драматизовао Роналд Харвуд у драми На чијој страни. Радио сам на тој представи као драматург 1998. у Атељеу 212 у режији Ленке Удовички и тумачењу Љубе Тадића. Тада се и појавио нуклеус романа Дионизије 1941. Да ли уметник може да се баш увек заклони иза свог професионализма или мора да заузме страну? То је велика дилема. Обрадио сам је и у својој драми Appendix која говори о могућем еротском сусрету између Маргарет Дирас, књижевнице и писца Ернста Јингера који је био немачки официр у окупираном Паризу. То је тема којој се често враћам”.
Осим о свом презимењаку, Миомир Петровић детаљно пише о сваком његовом филму, о стању у тадашњој кинематографији и уопште о времену у ком је живео, што указује да је писању романа претходило детаљно истраживање. Као извор од ког је кренуо, Петровић наводи Југословенску кинотеку где је и чуо за Ивана, и то “захваљујући раду директора Југослава Пантелића који је велики познавалац овог маркантног глумца. Кинотека поседује и одређени број његових фотографија, плаката и копија неких филмова. Тек онда сам схватио да је та појава добро одредиште за моју годинама сањану књижевну амбицију да напишем своју, личну студију о глумцу, Дионису. Са глумцима сам једно време много радио у позориштима и покушавао сам да уђем у ту мистерију. ‘Политика’ је доносила репортаже о његовом боравку у Југославији 1928. када је добио орден за допринос култури од краља Александра Карађорђевића. Та новина је писала о хистерији која је владала на улицама града, о обожаватељкама које су желеле да га додирну или добију парче његове одеће. Замислите то лудило као за Битлсима, тих година, на Балкану. Истраживао сам око година дана”.
Књига је комбинација документа и фикције. Па тако, у сцени сусрета са краљем Александром, коме је присуствовала и краљица, описана је њена дискретна заинтересованост за познатог глумца. Миомир Петровић подсећа да је поднаслов романа “Могућа историја Ивана Петровића” и наглашава: “Ово је мој Иван Петровић”. Самим тим је и краљичина заинтересованост плод фикције, “нешто што произилази из рецепције тог глумца у нас и у свету. Не заборавите да је словио за заменика тада већ покојног Рудолфа Валентина”.
Миомир Петровић свог јунака описује као “самозаљубљено божанство”. Иако о томе “ни тада ни сада не може да постоји неки релевантан извор, то је оно што Аристотел препоручује писцима трагедија: ‘Пишите не о ономе што се заиста догодило у историји него о ономе што се могло догодити по нужности или вероватности’. Али нарцизам овог Ивана је основни покретач радње, то је његова основна мотивација. Покушај да се обожавање претвори у обожење (Дионис). Уосталом, као професор Историје позоришта на Институту за уметничку игру, добро знам да су транс и ритуални занос оно што је корен сваког драмског рада и сваког елемента у њему, нарочито глуме. Позорница је олтар. а извођач персонификација божанства. Када тога нема, нема ни представе”.
Да ли је Иван Петровић био добар глумац? Аутор његовог новог живота одговара конкретно: “Не баш. Он је био леп, висок, атлета (представљао је Аустроугарску на Олимпијади 1912. у пливању), полиглота. Глумио је љубавнике, војсковође, одбегле католичке свештенике због луде љубави, речју ‒ забрањено воће. То је била тадашња филмска мода, стар систем. Било је довољно што је са преласком са немог на звучни филм он имао леп и дубок глас и што је течно говорио немачки и мађарски, с нешто мање успеха енглески и француски. Али, он је радио на себи, усавршавао се, сам је себе шминкао, бирао осветљење на сету. Све је то правило ауру успеха око њега”.
Разлог који је Ивана Петровића одвео у глумце у роману је објашњен његовом још детињом тежњом да буде нешто више него што јесте. “Зато што је глума потрага за ‘идеалним ликом’, за оним што је замишљено право исходиште егзистенције оних јако сензибилних људи међу нама, суперосетљивих који су у потрази за правим смислом свог постојања. Више-мање сви то чинимо увек, али глумац је изабрао да му то буде професија.”
Иван Петровић је прихватио да глуми у нацистичким филмовима иако је био врло свестан тога, као и могућности да ће бити злоупотребљен, да је ангажован као адут фашистичке идеологије. Миомир Петровић напомиње да “испрва он није био свестан тога”.
“На почетку рата, 1940. снимио је филм Европа не чује! као својеврсни нацистички антиратни филм којим је требало да се остави Хитлер са својим амбицијама на миру, да га савезници не дирају док не заврши са својим lebensraum-ом. Исте године филм Непријатељи, сличне пропагандистичке акустике о неиздрживом положају немачке мањине у пограничној Пољској. И ту је био увучен. Велику помоћ у његовој каријери омогућила је Фридел Шустер, глумица и његова супруга која је своју каријеру оставила по страни да би се посветила Ивановој. Тек након рата је поново почела да глуми у телевизијским драмама и серијама. Он је био, дакле, толико славан у Немачкој пред почетак рата да је велико питање шта би данас, са позиције моралисања, нека савремена звезда учинила. Све оставила? Ех, то је прелазак преко Рубикона. Мада, руку на срце, он је током рата у Немачкој и Мађарској снимао само романсе и мелодраме, историјске љубавне спектакле и слично. Није учествовао у директној ратној пропаганди као синеасти Лени фон Рифентшал или Георг Пабст. Ипак, довољно да буде тумачен као колаборациониста.”
“Највероватније не. Као онај феномен када снимимо свој глас и први пут га пустимо и слушамо. Сви смо у неверици, то није наш глас. Наравно, другачија је акустика. Али, сигуран сам да би ту и тамо био задовољан аргументацијом којом га и браним, не само нападам.”
Миомир Петровић је и професор на приватном факултету, десет година предаје Естетику и Историју позоришта на Институту за уметничку игру и Комуникацију на Факултету за инжењерски менаџмент. Идеју председника Вучића да приватни факултети добију приоритет у односу на државне и да у Србију доведе иностране факултете, овако коментарише:
“Да, укупно преко двадесет година сам професор на приватним факултетима. Једини државни на коме сам радио је у Емиратима, да се нашалим! Не ради се овде о подршци приватним факултетима, уопште узев, него о подршци страним приватним факултетима. Пазите, неће овде доћи Оксфорд, Кембриџ ни Сорбона. Доћи ће некакав ‘Колеџ Јужног Есекса са седиштем у Бахреину’ и сличне фирме. А можда ће и то бити само фасада за неке заправо српске приватне предузетнике, који ће из егзотичних пореских рајева и са етикетама мање познатих или непостојећих страних колеџа покушати да преузму домаћу просвету. ‘Заокружи, појави се на предавању, колоквијум и ето дипломе’. И то ‘светске’. То нас, из досадашњег приватног сектора, ставља у чудну ситуацију: шта све чинимо да не будемо сумњиви, да имамо довољан број бодова и научних радова да бисмо били и даље у звању, шта све чинимо да бисмо имали акредитације, чисте и несумњиве. Није баш ни на државним ‒ нарочито уметничким факултетима ‒ све тако беспрекорно. Пазите, да се ту сада појаве страни факултети који попут других страних инвеститора у овој земљи не би морали да имају стандардизоване и усклађене дозволе за рад!? То не би било у реду, а назирем да је намера ово што сам вам малочас одговорио. Заправо, нико не зна шта ће се десити. Ни када је реч о другим сегментима тренутно потпуно полуделе планете на којој живимо. Као што то није могао да претпостави ни Иван, наш Дионизије 1941.”
Извор: Време
