Пише: Снежана Милетић
“Коначна”
Тражим само једну
једну једину
која ће коначно рећи
не волим снег што је романтичан
волим га јер је зауставио Хитлера пред Стаљинградом
кад видим њене очи после буђења
да не помислим на љубав
већ да помислим на слободу
(Из збирке “Цвеће живи на води” Ивана Ергића)
Онај ко је написао стихове с почетка текста, који у слободи, зачетој у очима оне која поред њега спава – љубав тражи, који је заронио у све мирисе и обрисе да би души, обраслој у бршљан, дао крила, комотно се може сврстати међу кајзере савременог регионалног песништва, оне међу којима су Марко Томаш, Витомирка Требовац, Радмила Петровић, на пример.
О Ивану Ергићу је реч, изузетном песнику, али и истом таквом фудбалеру – некада, кажу мушки. Ергић је са (драмским) писцем Филипом Грујићем написао драму “Језик копачке”, која је на 70. Стеријином позорју доживела стојеће овације, и то пре него што је публика потпуно “полудела”, а након што су глумци Загребачког казалишта младих развили транспарент “ЗКМ је уз студенте”.
Ергић и Грујић су за своју драму, написану у четири руке, добили Стеријину награду за драмски текст, а сама представа освојила је још неколико награда: Стеријину награду Округлог стола критике, Стеријину награду публике, Стеријину награду за сценски покрет, Стеријину награду за младог глумца из Фонда “Дара Чаленић” добио је Бернард Томић (главна улога), док је награду “Зоран Радмиловић” за бравуру добио Ракан Рушаидат (отац у представи).
Ергићева драма на позоришним даскама можда ће бити повод још понекоме да узме да прочита песме из његових збирки “Цвеће живи на води” и “Приручник за чекање” (издавач “Контраст”). Драгоцено штиво, витешко и племенито, уједно нежно и дирљиво – лековито.
Разговор с Иваном Ергићем настао је поводом извођења представе “Језик копачке” на Стеријином позорју.
Како сте се Ви и Филип Грујић конектовали: преко фудбала или писања?
– Јако компликована прича: требало је да радимо представу у Београду, имали смо договор с једним нашим позориштем, имали смо чак и уговор, али је све пропало, зашто, они знају. Пут до сцене био је дуг и компликован, али се на крају испоставило да смо добили много боље услове за рад у сваком смислу, па и то да смо од мале сцене у Београду, дошли до велике у ЗКМ-у. Све је почело када је млади редитељ Марко Челебић, иначе из Новог Сада, у неком подкасту чуо како сам поменуо да бих написао неку пародију или комедију о фудбалу, али да, иако пишем, нисам вешт у том жанру, јер то је жанр за себе, ипак мораш бити обучен за ту врсту писања. Марко и Филип Грујић су другари од детињства, јавили су се и тако је све почело, дакле на Маркову идеју. Због разних компликација, које су се у међувремену издешавале, Марко је престао да буде део те приче, али смо га на крају консултовали да ли му је у реду да идемо даље – до представе. Одмах на почетку договорили смо се да покажемо цео свет фудбала, целовито, цео пут једног фудбалера, онакав какав је, са свим околностима с којима се среће, да све буде аутентично, да буде као живот, сви жанрови, не само комични.
Како се драма пише удвоје – у четири руке?
– Рецимо да смо писали мање-више подједнако, с тим да Филип, наравно, зна све драматуршке детаље, док сам ја ту као приучен. Филип је поставио драмску структуру и дао ми простора, где сам се можда ја могао боље расписати. Драматург ЗКМ-а Томислав Зајец, када је прочитао текст, рекао је да се не види да су драму писала два човека. Мени је било важно да је Филип неко ко воли фудбал…
А тренира тенис?
– Да, да, али воли фудбал, воли га интензивно, док сам ја престао да га гледам одавно. Међутим, кад сам ушао у ово писање, опет сам почео да га гледам. Чинило ми се да је то пристојно урадити, фер према ономе што радим. Током писања смо некако избалансирали ко шта ради, које делове ко пише, он је имао више драматуршког знања, а ја фудбалског, кликнули смо и спријатељили се.
Како сте дошли до ЗКМ-а, можда и најбољег позоришта у региону?
– Простор у ЗКМ-у се отворио када су отказали једну другу представу коју је Борут Шепаровић требало да ради. Борута знам од раније, пријатељи смо.
Преко позоришта или фудбала?
– И једно и друго. Борут је то што јесте у позоришту, изузетан стваралац, али је он у фудбалу одличан, зна га боље од мене. Његов рад пратим дуго, повезали смо се преко филозофије, политичког активизма, још док сам ја био у Хрватској, а било је то време тамошњих студентских протеста. Идеолошки смо блиски. Углавном, после после две године чекања овде, након што смо текст послали ЗКМ-у, сутрадан је стигао одговор да радимо. Марко се сложио, јер је видео колико смо имали проблема око доласка текста до сцене. И тако почиње рад на представи.
С тим искуством дугог доласка до представе и сусретањем с разним компликацијама на том путу, а поредећи са искуствима које сте имали са људима током фудбалске каријере, чини ли вам се да су та два трновита пута слична? Да ли је динамика односа у тим еснафима слична?
– У неку руку и јесте, али моје искуство са ЗКМ-ом и њиховим ансамблом вратило ми је веру у људе. Они су одличан ансамбл у којем се осећа солидарност и сложност, нема хијерархије, чак су и исто плаћени – ако се не варам. Осетио сам другу врсту радне и животне енергије међу њима. Када говоримо о људима, они су свуда исти, али одлука о околностима, под којима се сусрећу и радна етика, које се држе, стварају те добре просторе за стварање. Постоји и битна разлика између та два миљеа. У фудбалу си добро плаћен, па то амортизује све друго, ако може да ти амортизује, док су људи у позоришту много мање плаћени, па то људе фрустрира. У једном тренутку у представи, кроз причу о притисцима и наградама, Борут врло конекретним подацима пореди те две професије и поставља питање вреди ли се бавити једном, односно дром? И наравно, у позоришту је мало више таштине, доказивачки моменат је израженији. Све у свему, ја сам после свега научио да више поштујем глумачки посао, видим да није нимало лак, па и буквално. Ова наша представа, конкретно, није лака. Борут је инсистирао да буде и физичка, има доста кореографских тачака, што је његов редитељски печат. И кроз то говоримо како изгледа живот младог човека који улази у спорт, с којим се све изазовима он сусреће, професионалним и приватним, које су све странпутице око њега док његова млада душа гори.
“Језик копачке” говори о изазовима и стадањима младог човека на прагу фудбалске каријере. Говори заправо о свему ономе што се дешава иза кулиса фудбалске игре на терену, и то не само буквалне кулисе, него и оне која значи одрастење, васпитање, порекло, цео бекграунд из кога настаје оно што после израста у предрасуде – истините или погрешне. Говори о суровој фудбалкој машинерији која гази човека настојећи да у њему избилдује што убојитију машину, прецизну, корисну, учинковиту, на којој се што више може зарадити. Капитализам üбер аллес – индеед.
Шта значи “језик копачке” у нашем патријархалном друштву?
Наслов комада је вишеслојан. У једном тренутку се та синтагма у представи помиње и у доста вулгарном смислу, а ради се о наглашеној свлачионичкој мачо спики, која подвлачи тај маскулинитет, увек врло изражен у свету фудбала. Мачизам и његова показивачка природа су део патријархалног друштва. Морао сам и да се присећам свега тога, свих детаља, како је то изгледало, колико сам био део тога, како сам се осећао…
С колико сте година почели да играте фудбал?
– Професионално, с 18. С тим што сам ја јако рано престао да играма и сада ме сви питају јесам ли то ја у представи. Има добар део мене у том лику, али то нисам само ја. Ту су и искуства колега које сам чуо у разговорима, поготово оних који су били нежнији, другачији, можда хомосексуалци. Ми смо се у комаду бавили и свим тим табуима. Гледали смо да прикажемо кроз шта све пролази душа младог човека на прагу фудбала. И где је граница. Ја сам био на граници да са 22 године престанем да играм, а то је практично требало да буде почетак. Ти се питаш има ли смисла наставити, а онда схватиш да је око тебе толико људи који зависе од тебе. Клинац из наше приче је из дефаворизованих, најнижих слојева друштва, има родитеље који нису довољно обучени за сурови свет фудбала. Отац је мало амбициознији, а мајка је мајка, али опет у том неком патријархалном моделу.
Негде је писало да је професионаони век једног фудбалера, неки његов врхунац, осам-девет година. Дакле, фудбалер, ако тако рано престане да игра, врло рано изгуби један део свог идентитета – тај радни. Слично је са балеринама и балетским играчима, нпр. Како се човек после осећа, а није научен да се носи с тим, ни у породици, ни у школи, нити га околина учи томе?
– Тиме се нисмо бавили, јер се ради о клинцу који тек улази у свет професионалног фудбала, али постоји идеја да радимо можда и тај део. Видећемо како ће представа проћи, за сада иде добро и некако би онда по природи ствари било да се бавимо и причом како све изгледа након заврштека каријере. То је још у домену идеје, али нема целовите приче о фудбалеру ако се не исприча шта се дешава после професионане каријере. То може бити још узбудљивија прича, то су ми рекле неке колеге из Хрватске, када сам им поменуо могућност наставка приче.
Знате ли за одбојкаша Андрију Герића који данас помаже младим спортистима да билдују своје самопоуздање, учи их и подстиче како да се носе са проблемима, а неки су управо и ти који се тематизују комаду и представи: ауторитет, родитељи, самопоуздање, мобинг, крај каријере, преживљавање краја каријере… То што он говори примењиво је не само на спорт, него и на све животне ступице и замке. Важи за све ситуације у којима човек мора бити дисциплинован да би успео у томе што ради.
– То је одлична ствар. Једно од драмтичних питања после каријере је да ли ти имаш права да, након тако велике каријере, кукаш свима, јер, довољно је 15 минута славе, а теби није довољно 15 година каријере? Имамо сада пример Луке Модрића, и ту видимо колики је страх од престанка каријере, поготово ако ниси изградио нешто што би после могао да наставиш да радиш.
Тога има и код Ђоковића…
– Да. По томе се види да није само страст која те гони, тера. Нису то само рекорди. Има и те индустрије. Велики је страх од престанка и те врсте идентитета.
Комад је и епопеја о депресији и анксиозности. Зашто су људи који су остварени у сваком смислу, приватно и професионално су успешни, зашто су депресивни?
– Један део тога је природа. Код мене је, нпр. била специфична ситуација, а кроз терапију сам сазнао доста о коренима свега у мом случају. Моји су родитељи били јако строги, моји су и са села, то је другачији код схватања света. Ја сам се рецимо плашио кад донесем четворку. Плачеш кад је носиш у торби. То је био начин одрастања, а када су дошли рат, избеглиштво, селидбе, вероватно се све то спојило, ја сам у 20 – 21. години упао у депресију, која је бише била анксиозност. Према мом терапеуту, нисам склон депресији, али сам дошао на тај пут склопом животних околности. Међутим, ако се сетим шта сам читао током одрастања, шта ме возило од литературе, све ми је јасно. Ја сам успео на концу да дођем до себе, да се извучем из тога, а да нисам, таворио бих сада као неки просечан фудбалер, који јури рибе и возни парк, и можда би ме све ипак стигло касније. Мени пак излазак из фудбала није нимало тешко пао. Код мене је баш било – не могу више. Рано сам престао, имао сам довољно новца да уложим и да могу нормално да живим. Ја сам с тим сасвим миран. Разумем да се људи питају како неко ко изгледа гладијаторски моћно и сигурно на терену или на сцени, било где, ко влада неким знањем, вештинама, ко је успешан, може да буде у депресији. Али није довољно бити остварен у смислу неких резултата и постигнућа, који се намећу. Питање смисла живљења је сасвим другачије питање од среће. Једно је живети срећан живот, а друго смислен. Смислотражитељи увек имају тенденцију да виде више од тога и зато их стално тера неки немир.
Има ли смисленог живота у Србији данас, може ли га бити без дијалога у друштву које монологизира? Може ли оно успоставити дијалог као што се он успоставља у позоришту? Данас у друштву имамо два монолога, свако се држи свог и никако да се нађе неки језик за будућност. Можемо ли наћи заједничке именитеље од којих бисмо кренули даље?
– Ако играм фудбал за репрезентацију, не могу да играм и за хрватску и за српску, док, ево, могу да пишем за кога хоћу. То показује колико култура зближава, колико је уједињујући фактор. Ако ме питате за тренутни моменат, види се поларизација и не видим како би ово могло да се реши, око чега бисмо могли да се ујединомо кад су то два вредносно потпуно другачија света. Проблем је недостатак солидарности, али то је глобални проблема. Мени се чини да ми живимо неку дарвинистичку матрицу, која је буквално свуда у свету сада, само је код нас још горе, због сиромаштва, па се ствара већа доза драматичности.
Ово је, иначе, први пут у историји српског позоришта да један (некадашњи) фудбалер у било ком стваралачком смислу, долази на најстарији и најважнији српски позоришни фестивал. И освоји најважнију фестивалску награду.
Шта у Вама данас буди фудбал, шта поезија, шта позориште, како се смењују у вама, на који Вас начин покрећу?
– Мени у фудбалу није недостајала само димензија људскости, хуманог, већ надасве духовног и културног. Фудбал је на почетку био игра, али је еволурирао и све више је постајао спектакл, бивао је комерцијализована индустрија забаве. То је стварало огроман отпор у мени, нисам се мирио с тим и због тога сам имао отпор према тренерима и клубовима, а не зато што сам био неки надобудни клинац, бунџија. Све се у мени бунило против тога да фудбал више није игра, да је у њему од игре важније милион других ствари. И тај отпор ме гурао у трагање, у сферу духовног и културног. Када сам престао да играм фудбал, сваког дана сам одлазио у позориште и гледао једну представу дневно. То је била нека врста мог ескапизма. Данас, међутим, видим да је и позориште у озбиљном проблему, да се ретко појави изузетна представа. После тога, почео сам да пишем колумне, а поезија се појавила успут.
Како поезија почиње да се пише?
– Ако желиш да пишеш поезију, мораш да читаш, и то доста. Наравно, потребна су лична искуства, а кад се створи нагонска потреба да се о нечему говори, тада настаје песма. Тако ми је дошао осећај и за писање комада, осетио сам да могу и то да пишем, а када су ми људи који се баве драмским писањем, рекли да могу то да радим, отворио се и тај пут.
Има ли у људима данас аутентичног потенцијала, револуционарног потенцијала за нежност према ближњем свом?
– Мислим да има…
Где га видите?
– Видео сам га код ових младих људи око нас. Видео сам да су се пробудили неки људи, који су раније били апатични и скептични, за које знам да имају природни потенцијал да вреднују и цене тачан вредносни систем. Они су били у некој хибернацији и ово их је подстакло на солидарност. Пробудили су нешто људско. Не тумачим то у политичким терминима, него баш у психолошком и људском смислу. Људи су потакнути. И нисам песимиста, иако се каже да су песимисти увек у праву. Човек може да буде све, не верујем у тезу да је човек природно зао и не смемо тако да разишљамо. Историја нам даје да видимо и једно, и друго, само је питање како ћемо ми да дођемо до себе и који ћемо пут одабрати. Човек ће морати да се врати себи, јер свет озбиљно иде ка странпутици, и ако хоћемо да преживимо, само истина, истинско, смислено живљење нас може вратити на добро. Ја сам доживео и добро, и лоше, знам и једно и друго, да је све могуће.
На Стеријином сте, сви глумци деценијама дрхте да дођу на овај фестивал, да ли се ви осећате као пред неки меч, фудбалски?
– Када сам причао с Микијем Радоњићем (директором Стеријиног), рекао ми је да је ово позоришна Лига шампиона. Не знам да ли је то претерано рећи, али добро звучи. Свестан сам колико је значајно позориште и Позорје. Значи нам долазак, тим пре што смо јако поштено радили да дође до ове представе, што смо уложили свој рад и труд, и зато сам миран са самим собом. Шта буде – биће. Волео бих да се свиди људима, да осете да смо испричали аутентичну причу.
Пишете ли нешто?
– Спремам нову збирку. Пишем и неке драмске текстове, треба времена за то, али само задовољство писања је већ велико.
Шта читате?
– Најмање прозу. У последње време све око позоришта, театрологију у ширем смислу, да бих се обучио за драмско писање у ширем смислу, и ту је Борут јако добар, помаже. Читао сам све, од Питера Брука до Мирјане Миочиновић, све што су написали неки паметни људи, театролози. Мораш имати неко упориште за оно што радиш, добро је да се обавестиш.
Извор: Мој Нови Сад
