На граници Краљевине Србије и Грчке, ирска Десета дивизија, састављена од око 8.000 добровољаца, покушала је да заустави читаву бугарску армију од 99.497 војника
Децембар 1915. Србија пред колапсом, нападнута од три велике силе, Аустроугарске, Немачке и Бугарске. Држава се измешта са своје територије, а савезници…
Мало их је тада било довољно близу да помогну. Ипак, покушаја је било. Један од таквих извели су Ирци. Ево их на фотографији. На српској територији. Ово је прича о њима.
Када је било јасно да Бугари крећу све јужније, не би ли опколили српску војску у повлачењу, на граници Краљевине Србије и (у Великом рату тада неутралне) Грчке, ирска Десета дивизија, састављена од око 8.000 добровољаца, код села Костурино је покушала немогуће. Да заустави целу једну бугарску армију. Од 99.497 људи.
Само, где су се уопште налазили ти Ирци? Лево од њих су Французи гледали да буду најближи угроженим Србима, штитећи им повлачење, а ирска дивизија је покушала да спречи продор кроз једини планински пролаз у Вардарској долини који је Бугарима значио. Хтели су да опколе Србе и да Немцима обезбеде пругу Берлин–Константинопољ (Истанбул), како би се помогао савезник, Турска.
А Ирци су се у Солун искрцали у летњој опреми, право после сопственог покоља код Галипоља, у саставу британских империјалних трупа којима је дат у задатак да овлада свим тим морско-копненим, а стратешки важним тачкама на светским раскрсницама. Тако то, ваљда, са империјама и иде, док их не дочека неко одлучан, као што су Турци то били код Галипоља. И, у поменутој летњој опреми Ирци су и стигли у новембру у околину Костурина. До бугарског напада више од хиљаду Ираца однешено је у болнице, због промрзлина.
Па опет, када је страшан бугарски напад почео, а требало је бранити висораван окружену високим врховима (што само по себи представља тежак положај), и то висораван толико камениту да је најдубљи ров могао бити 60 сантиметара, (што никако не штити довољно од артиљерије а и снажне пешадијске ватре), Ирци нису побегли главом без обзира.
Дошли су да помогну Србима, и – остали су где је требало.
Када је напад почео, заборавили су на змије о којима су писали родбини, заборавили на децембарску планинску балканску хладноћу. На огромну снагу непријатеља. Само у првом удару, у борби прса у прса, 138 Ираца из петог, даблинског батаљона, оставило је свој живот на тада још увек неокупираном српском тлу. У три дана борби, тај ирски батаљон је са 1.042 спао на 565 војника. Ништа боље нису прошли остале ирске јединице. Јер ништа мање храбрије нису ни биле.
Када је команда видела да је даљи отпор узалудан, јер је (и поред храброг држања Француза, којима је погинуло 1.804 војника), огромна бројност омогућила Бугарима да се увуку између две савезничке војске, али и да зађу кроз разруђене спојеве ирских јединица, наређено је француско-ирско повлачење. Бугари су тријумф славили уз трубе и сигналне ракете, Немцима су у наредна два дана обезбедили сигурно функционисање пруге Берлин – Константинопољ, а Срби су успели да, уз неколико бравура сопствених снага, да се домогну обале, а онда, кроз нову Голготу, Крфа…
У славу Ираца који су се борили да би Србија опстала – тамо негде код Дојрана и дан данас стоји келтски крст. На њему пише „У знак сећања на оне из Десете ирске дивизије који су пали на Галипољу, а дали животе у одбрани Србије, а и у славу свих Ираца који су дали своје животе у Великом рату“.
На бранику Србије, страдало је око пет хиљада ирских ратника.
Недавно је једна од улица у Београду понела име Ирска десета дивизија.
