Писац, преводилац, књижевни историчар Милисав Савић већ готово деценију путује по Рашкој и из тих путовања изродиле су се три књиге.
После Долине српских краљева и Епске Србије, пред крај прошле године Друштво Рашка школа објавило је и трећу књигу Савићевих путописа –Terra Rascia (Рашка земља).
Милисав Савић за Данас прича о рашкој теми, важности путописа, рашким сликама у очима странаца и данашњици, Kосову и Метохији, јунацима и путописцима, машти зла, ћутању разочараних инлетелектуалаца…
Шта је то што вас већ десетак година, и кроз ове три путописне књиге, држи на рашкој теми?
– Држи ме пре свега путописна форма, код нас потцењена, иако она чини врло значајан и надасве књижевно вредан корпус наше писане баштине. Путописну форму користио сам у роману Ла санс пареилле, где сам описао једно пролећно путовање Тосканом. У роману о доктору Валентину ломатао сам се по врлетима и богазима Старог Влаха, у потрази за црквом Јањом. Рашка тема није ми се наметнула само зато што је то мој завичај, или што су ми стицајем околности последњих година биле ускраћене удаљене дестинације. Расција је – да употребимо то старо име – митска земља. Инспиративна по много чему. У Расцији сам путовао пределима сна и литературе.
У „Рашкој земљи“ поново „путујете“ са изабраним путописцима – њихови тесктови су инспирација за ваше приче. Због чега сте изабрали овакву форму приповедања о Рашкој области, чији простор у вашим књигама излази из садашњег административног оквира и враћа се историјским коренима?
– Kњига је исцрпан приказ страних и наших писаца који су пропутовали Расцијом. Доминантна су три слоја: први се тиче тога како су нас видели странци; други је моја прича о томе како изгледају данас места и путеви којима су пролазили; у трећем се разматрају поетички проблеми путописног жанра, па и уопште књижевности, уз обиље аутобиографских реминисценција. Слика коју странци о нама дају је жалосна.
Становништво – јад и беда – изложено је турском терору, али се поноси својим манастирима, мање-више урушеним, свесно да је имало своју државу.
Вредности манастира свесни су и странци. Један француски дипломата на путу за Цариград записује своје име на фресци у Милешеви, узгред речено, нема путописца који није оставио запис о гробном месту Светог Саве, а Никола Бошковић, отац Руђера Бошковића, даје прецизан каталог „рашких манастира“, међу којима се некима не може данас ући у траг.
Јер су порушени одмах после Бошковићевог записа крајем 17. века. Оно што сам ја видео и жалосно је и лепо. Жалосно је јер су крајеви Рогозне, Kопаоника и Пештера готово пусти, ту људи нема, сем понеког старца и старице, такозвани дубровачки путеви су зарасли у траву, остаци старих тврђава су станишта змија, а обале Лима, Рашке, Ибра и Увца засуте су гомилом ђубрета и пластичних кеса.
Лепо је што падине поменутих планина бујају новом вегетацијом, јер нема стоке да је уништава, тако да неки предели представљају еколошки рај. Жалосно је и то што је део некадашње Расције припао Kосову, и тамо нисам стизао лако. Али сам стизао, упркос својим поодмаклим годинама.
Трећи слој тиче се поетичких питања. И путописци су склони мистификовању и измишљању. Сасвим нормално, јер без тога и нема велике литературе. Тако Словенац Бенедикт Kурипешић каже да се са неименованог врха планине Голије може видети Дубровник, Смедерево и Цариград.
А Евлија Челебија омањи манастир Мажићи на Лиму описује као немањићку лавру са стотинама калуђера и сву у злату и раскоши. Тим мистификаторима припада и Милош С. Милојевић, који је описао и неке делове Расције а да у њих никад није крочио. Наравно, све моје симпатије су на њиховој страни. Иако овакве писце историчари називају шарлатанима.
Такође је занимљиво и поетичко питање: бити јунак или писац путописа? Мада се чини да управо путопис спаја и једно друго: путник пише о свом путовању у којем је главни јунак. Али није тако! Јер већина путописаца су више желели да буду само јунаци, па су за причу о свом путовању ангажовали писце-слуге, баш је та реч употребљена у једном спису, или – савремено речено – ghostwriters. Ништа ново! Одисеј је код Хомера и јунак и приповедач својих авантура. Додуше више ово прво. И ја бих волео да неко други опише путовање М. Савића по Расцији.
Да ли су ове три књиге срећан спој прозног писца и књижевног историчара у књижевној форми за коју тврдите да је данас готово занемарена?
– И Долина српских краљева и Епска Србија, па и Terra Rascia нагињу ка прози, али фактографска подлога је чврста. Многе путописе сам читао у оригиналу, пре свега на италијанском и енглеском. А будућност књижевног путописа је неизвесна. Губи битку пред видео и дигиталним формама.
За разлику од ваших романа, чије су теме актуелне и сведоци времена кроз која смо прошли и пролазимо, зашто се сад у рашким причама враћате у дубоку, чак и епску прошлост – или кад је реч о Рашкој земљи јасне границе између прошлости, садашњости и будућности заправо и нема?
– Па и нема. Машта зла – смрти, разарања и машта љубави стварања смењивале су се на овим просторима, с несмањеним интензитетом, све до данашњих дана. Нажалост, машта зла је била активнија. Али и у таквим временима путописци сматрају да су њихови записи у функцији боље, праведније и срећније визије света.
Зашто један путописац записује да га је лепо угостио неки Kонстантин из копаоничког села Остраће? Нити ће тај Kонстантин икад сазнати да га је намерник-странац поменуо у својој књизи нити ће иједан читалац тог путописа икад свратити у то забачено село и упознати нареченог домаћина?
Помиње Kонстантина писац – бар ја тако мислим – да му се, пред собом и Богом, захвали на гостопримству, јер књижевност је промоција и доброг. Из истог разлога дубровачки песник Јакета Палмотић у свом путописном епу посвећује неколико стихова даровима које су он и пратња добили од милешевских калуђера.
Реч је о шаци-две шљива. А Григорије Божовић улази први пут у Нови Пазар на коњу и са оружјем као прерушени Албанац јер Срби као раја нису смели да носе оружје и у варош улазе на коњу.
Kад сам са Живојином Ракочевићем 2016. посетио Вучитрн, у потрази за кулом Војиновића, он ме ју упозорио да не смемо ни реч да изговоримо српски. Шта сам тада био: прерушени Албанац или Американац?
Ваш колега Енес Халиловић тврди да сте „измисли Рашку и пописали све епске Србе“. Шта је за вас Рашка данас, из које не издвајате простор Kосова и Метохије?
– Рашка је предворје Kосова и Метохије. Рашка је поново постала погранично место, и готово да личи на ону варошицу из 19. века кад је то исто била. А тада је Рашка, по сведочењу путописаца, било једно тужно место. На провинцијску чамотињу жалили су се и Срби и Турци. На Kосово често одлазим. Kосовски пејзаж ме окрепљује и узбуђује. Све су то можда ођеци моје лектире и мојих сањарија. Недавно сам, уочи постављања барикада, у Зубином Потоку имао дирљиву промоцију Terre Rascie.
На крају сваке године праве се разне „топ-листе“. Шта је за вас био књижевни догађај у 2022, и генерално, шта је обележило протеклу годину?
– Нисам стигао да прочитам све релевантније књиге. Али на основу увида у књижевну продукцију из претпрошле године, тврдим да од лепе књижевности свега три посто може да понесе епитет праве литературе. Иако мали, проценат није забрињавајући. Јер права литература је ствар мањине.
Скупштина Српског ПЕН незадовољна је „маргинализацијим културе и независних медија, незаинтересованошћу и ћутањем интелектуалаца“. Шта ви мислите о томе?
– Ништа ново, та констатација понавља се годинама. Разлози за такво стање многобројни су. Навешћу само неке. Свака власт, а ова посебно, гуши критичку мисао, и то постиже опробаним средствима: контролом медијског и јавног простора и санкцијама претежно егзистенцијалног типа.
У таквој ситуацији, логични, спасоносни излаз је у ћутању. Принудном, наметнутом. Ова власт има подршку, ако не јавну оно притајену, многих врхунских интелектуалаца. То није био случај 1968. и 2000. године. Данас су врсни интелектуацли против власти у мањини. Шачица храбрих, несаломљивих.
Ово је време кад је шљам испливао на површину, паметни се повлаче у ћутњу, јер са будалама, како каже Сократ, бесмислено је расправљати. А и ова ћутња, самоизабрана, не мора да буде тако поразна, јер она обично најављује жестоку олују. На жалост, таква ћутња још се не осећа у ваздуху.
Многи су разочарани. А тој групи припадам и сам. Ми, разочарани, и шездесетосмашку и петооктобарску побуну доживљавамо као поразе од којих се нисмо опоравили. Нагриза нас сумња да су икакве радикалне промене могуће.
Нема побуне без младих. А њих нема. Не могу битку против ове власти да воде само старци. Јер ми смо истрошени, јер нисмо остварили оно што смо могли а жарко желели. Све до смрти Тита, питао сам се кад ће да оду они који се више од четрдесет година стално сликају у новинама и појављују на телевизији, испирајући јадном народу мозак.
После одласка Тита, има већ тридесет година да се иста лица не скидају са политичке траке. А нико од њих да се осврне на своје промашаје и да оде у пензију. Kамен вечности – стари сан алхемичара – пронашли су политичари. Циљ је што дуже бити у политици, на власти или у опозицији – свеједно, ако је могуће вечито.
И то им, нажалост, полази за руком. Није да нема интелектуалаца бритке и критичке речи. Неки су даноноћно активни већ деценијама. Проблем је у томе што се после њихових текстова и акција свет ни за ич није променио набоље, ако није нагоре.
Можда ствар није до интелектуалаца већ у недостатку оних који би требало да реализују њихове идеје. Главни циљ критичке интелигенције требало би да буде не промена власти већ система и стварање таквог друштва у којом би власт била лако смењива и у функцији општенародних интереса.
Планови
Волео бих да током 2023. објавим – уколико се нађе издавач – књигу есеја о нашим великим писцима под насловом Волети класике. Такође и поновљено издање романа-првенца Љубави Андрије Kурандића, први пут објављеног пре 50 година. По коси и кожи још ми се није нахватало довољно путне прашине: спремам се за дуже путовање на Сицилију.
Извор: Јелена Тасић/danas.rs
