Џин Хекман, главни човек Новог Холивуда који је постао једна од најпоузданијих појава у америчком филму током више од четири деценије, појавио се 2004. године у незаборавној споредној улози у Добродошли у Муспорт. Била је то типично паметна глума у безвредном филму и фанови су помислили да је то само још један корак на путу ка следећем, бољем филму. Али ништа се није појавило и, неколико година касније, Хекман је најавио да се повлачи из глуме. Понуде режисера као што је Александер Пејн које су уследиле ипак га нису поколебале. Али његова каријера дуга 44 године, започета филмом Med Dog Kol (1960) донела је довољно драгоцености.
Бони и Клајд (1967)
Режија: Артур Пен
Хекман је играо мање филмске улоге већ неколико година кад му је стигао позив да глуми Бака Бароуа у драми Артура Пена која је дефинисала цело једно доба. Била је то улога из снова, нудила је јаку споредну улогу уз Ворена Битија и Феј Данавеј у насловним ролама. Бак је незадрживи разметљивац и хвалисавац склон лошим вицевима чије блебетање не води никуда. Али је и наивац, неспособан да баш до краја поверује у то да се пут неминовно завршава, а управо он је тај који индиректно шири легенду.
Бак би требало да буде неподношљив, али Хекман успева да од њега начини лик ког је немогуће сасвим мрзети, а за ову улогу био је и први пут номинован за Оскара.
Француска веза (1971)
Режија: Вилијам Фридкин
После филма Бони и Клајд Хекман је плутао неко време, добро је радио поверене послове, али није добијао главне улоге које је заслуживао. То се променило са полицијским трилером Француска веза у ком овај најдуховитији од свих глумаца игра, крајње аутентично, неопеваног скота. Према ономе што знамо о Едију Игану, правом детективу на ком је заснован лик Попаја Дојла, то је прилично тачно, али је јасно и да се Хекман није осећао добро у тој улози и да је режисер Вилијам Фридкин морао да га подстиче да Дојла претвори у толико одвратног типа.
Хекман је све време убедљив, доминира на екрану у сценама пуним насиља, али је тај лик прилично једнодимензионалан и осећате да је глумац био одушевљен шансом да његов портрет издеље у изврсном наставку из 1975.
https://youtu.be/vR6yICGldZI
Страшило (1973)
Режија: Џери Шацберг
Један од Хекманових најмање познатих филмова уједно је и један од најбољих. То је живописни роуд муви у ком Хекман и Ал Паћино играју двојицу луталица који се повезују док путују у Питсбург, сањајући да тамо отворе перионицу кола. Хекманов лик, Макс, опет није баш допадљив – повлачење по друмовима претворило га је у заједљивог и тешког човека – али двојицу мушкараца узајамно познанство чини све бољим, а исход је чудновата, узбудљива прича о пријатељству које се окончава трагично.
Хекман је добио прилику да овде игра широк спектар емоција и стања, од ћутљивости до нежности, па и насилности, у једном застрашујућем тренутку. Чак изводи и комични стриптиз.
Прислушкивање (1974)
Режија: Френсис Форд Копола
Одлука да прихвати улогу Харија Кола, анално-фиксираног и до бола стидљивог стручњака за прислушне уређаје, изненађујућа је за Хекмана, али она открива његову глумачку бриљантност. Његов однос са режисером Френсисом Фордом Кополом био је буран, али је исход био једно од Хекманових најбољих издања. Он ту обуздава своју природну енергичност, уносећи у свој лик болну и дирљиву искреност. Хари, попут толиких јунака неоноара, није ни упола паметан као што мисли да јесте, и без по муке извлачи дебљи крај, убрзавајући само трагедију коју се толико упиње да спречи.
Крај, док Хари седи у стану који је растурио трудећи се да умакне неухватљивој бубици, запањујуће је суморан.
Ноћна кретања (1975)
Режија: Артур Пен
Мање позната од Прислушкивања, али једнако импресивна, Ноћна кретања један су од великих трилера из 1970-их година. У овој детективској причи Хекман игра Харија Мозбија, некадашњег рагбисту а сада приватног истражитеља, који се нашао усред сумњивих дешавања на Флорида Кизу.
У свом најбољем је издању, он грубим хумором крије осетљивост због распада брака и личних промашаја, а све то зачињено је смисленим, духовитим дијалозима из пера Алана Шарпа, као и приликом да игра раме уз раме са сјајном Џенифер Ворен, глумицом са којом га повезује јака хемија.
Еурека (1983)
Режија: Николас Рег
Један од највећих промашаја Николаса Рега приказиван је око три недеље у Лондону, а у САД се појавио тек три године касније. Али то је и један од његових најкомплекснијих и најзанимљивијих филмова; породична сага испреплетана са драмом у судници и студијом о томе како је сан једног човека претворен у знојави кошмар. Хекман, сам на екрану добар део првог сата, игра копача злата (лик је донекле заснован на правом Харију Оуксу), кога опседнутост златом води у пропаст.
Рег се неизмерно забавља претапањем кадрова, окултним симболима и изненадним насиљем, а Хекман му добро помаже у томе комплексном глумом, при чему се од њега тражи и да остари 20 година.
Под ватром (1983)
Режија: Роџер Спотисвус
Пад корумпираног председника Никарагве 1979. године и потоњи сукоб левичарске владе са опозицијом коју подржава САД потка је ове политичке драме из пера Рона Шелтона. Одличну екипу глумаца предводе Ник Нолти и Џоана Кесиди, али централни лик је Хекманов новинар, пријатељ једног и љубавник друге. Хекман нагло подиже енергију филма сваки пут кад се појави, а његова судбина на крају – заснована на убиству репортера АБЦ-а Била Стјуарта – испоставља се као огроман шок.
Тај филм је очигледно легао Хекмановим личним либералним политичким ставовима, које су код њега постојане, али их је ретко изражавао.
Мисисипи у пламену (1988)
Режија: Алан Паркер
Студија расизма на југу Америке 1964. године Алана Паркера је, благо речено, суптилан филм. А није ни историјски тачан опис догађаја у Мисисипију када је Кју клукс клан убио двојицу активиста за људска права. Али тешко да је наћи бољу презентацију Џина Хекмана.
Била је то прва његова главна улога после неколико година и ту доминира над сваким са ким дели сцену, било да премлаћује Бреда Дурифа у берберници, збија шале са уштогљеним колегом агентом ког игра Вилијам Дефо или благо флертује са престрављеном удовицом клановца Френсис Мекдорманд. Он у филм уноси топлину и хумор, чега би у супротном свакако мањкало.
Неопроштено (1992)
Режија: Клинт Иствуд
Многи су помислили да је требало да буде награђен за најбољег глумца за улогу у Мисисипи у пламену, али је Хекман на крају свог другог Оскара добио за улогу Литл Била, суровог, прагматичног шерифа у елегичном опроштају Клинта Иствуда са вестерном. Литл Бил је крајње непријатан човек, али Хекманова слојевита и суптилна глума чини га сањарем колико и садистом, убицом који гради кућу да би испунио замисао да седи на трему док сунце залази.
Глумчева способност да унесе срдачност у злобу добро је употребљена, посебно у сцени када сурово кажњава Боба Енглеза (ког игра Ричард Харис) због дрскости да носи пиштољ у његовом граду.
Породица чудака (2001)
Режија: Вес Андерсон
Живахна, носталгична комедија Веса Андерсона о дисфункционалној породици није последњи филм Џина Хекмана, али је несумњиво последњи велики – осим ако је неко рад да гледа Одбеглог поротника (Рунаwаy Јурy, 2003) или Добродошли у Муспорт (Wелцоме то Моосепорт)? Он просто, као и увек, хипнотише као веома непријатан, потпуно несаосећајан, али чудно симпатичан отац који слаже да је оболео од рака утробе у покушају да се врати у центар пажње породице и лежерно вређа и узнемирује свакога ко му се нађе на путу.
Филм је делимично прича о његовом искупљењу док, појачан сјајном музиком, покушава да поправи понашање и закрпи везе са проблематичним потомцима. На самом крају смо видели све што нас је натерало да Хекмана заволимо као глумца. Чудесан поклон пред крај каријере.
И још 10…
*Никад нисам певао свом оцу (1970)
*Циско Пајк (1972)
*Загризи метак (1975)
*Дуга ноћ (1981)
*Изузетна храброст (1983)
*Фирма (1993)
*Џеронимо (1993)
*Брзи и мртви (1994)
*Крвава плима (1995)
*Пљачка (2001)
Извор: Глиф
