Први пут од почетка сукоба у Украјини САД нуде Русима „понуду која се не одбија“, укључујући и безбедносне гаранције. Разлог? Руска офанзива
Они који су на трону су најопаснији када их сатерате у ћошак.
Моћ им рапидно клизи из руку: војно кроз растуће понижење НАТО у Украјини; финансијски, већи део Глобалног југа ускоро неће хтети да има било шта са валутом банкротираног помахниталог дива; политички – глобална већина предузима одлучујуће кораке за осамостаљење од контроле грамзиве, дискредитоване, де факто мањине.
Стога они иза трона кују план којим би макар успорили долазећу катастрофу на војном фронту. Како је потврдио високо рангирани извор из америчког естаблишмента, државни секретар Ентони Блинкен добио је нову директиву на тему НАТО против Русије у Украјини. Блинкен, у контексту реалне власти, није ништа више од гласника страузијанских неокона и неолиберала који заправо воде америчку спољну политику.
Државни секретар добио је инструкције да пренесе следећу директиву – неку врсту поруке Кремљу – и то преко штампе главног тока, у чему је моментално асистирао Вашингтон пост.
У подели рада елитних америчких медија главног тока, Њујорк тајмс је тесно везан за Стејт департмент, а Вашингтон пост за CIA. Међутим, у овом случају, директива је била превише важна, па је било неопходно пренети се папирним путем у империјалној престоници. Објављена је као колумна којој могу да приступе само претплаћени читаоци.
Новост је у томе што по први пут од почетка руске „Специјалне војне операције“ (СВО) у Украјини, Американци заправо нуде варијацију класика под називом „понуда која се не одбија“, што укључује поједине концесије које би могле да задовоље безбедносне императиве Русије.
Круцијално је што америчка понуда потпуно заобилази Кијев, што изнова потврђује да је ово рат против Русије који води Империја са својим НАТО слугама – док су Украјинци пуки потрошни посредници.
Не покрећите офанзиву
Превејани кореспондент Вашингтон поста из Москве, Џон Хелмер, одрадио је важан посао, пружајући комплетан текст Блинкенове понуде, наравно уз обимне корекције које укључују фантазмагорије о „америчком наоружању које је здробило Путинове инвазионе снаге“ и образложење које изазива трансфер блама: „Другим речима, Русија не би требало да је у стању да се одмори, прегрупише и нападне“.
Порука из Вашингтона на први поглед ствара утисак да су Сједињене Државе спремне да признају руску контролу над Кримом, Донбасом, Запорожјем и Херсоном – тј. копоненим мостом који спаја Крим са Русијом – као свршен чин. Украјина би имала демилитаризован статус, а размештање химарса, леопарда и абрамса било би ограничено на западну Украјину, као „фактор одвраћања за будуће руске нападе“.
Оно што је можда понуђено, на прилично магловит начин, јесте фактичка подела Украјине, са све демилитаризованом зоном, у замену за отказивање још непроглашене руске офанзиве у овој години, која би могла да буде толико разорна да одсече приступ Кијева Црном мору и пресече снабдевање НАТО наоружања преко границе са Пољском.
Америка дефинише своју понуду као стазу ка „праведном и одрживом миру који уважава територијални интегритет Украјине“. Па не баш. То ће бити развалина Украјине, а Кијев можда сачува само западне територије које Пољска тако неиздрживо прижељкује да зграби.
Украјина и лешинари
Могућност директног споразума између Вашингтона и Москве о „послератном војном балансу“ такође је поменута, укључујући и чланство Украјине у НАТО. Што се саме Украјине тиче, Американци изгледа верују да ће то бити „снажна, некорумпирана економија учлањена у ЕУ“.
Шта год вредно да је остало у Украјини, већ га је прогутала не само њена монументално корумпирана олигархија, него пре свега инвеститори и шпекуланти Блек-рок типа. Придружени корпоративни лешинари просто не могу да допусте себи да изгубе украјинске луке за извоз житарица, као ни услове за предратни трговински споразум са ЕУ. Ужасава их да би руска офанзива могла да доведе до заузимања Одесе – главне морске луке и црноморског транспортног чворишта – што би Украјину лишило излаза на море.
Нема међутим разлога да руски председник Владимир Путин, као и читав Савет безбедности Руске Федерације, укључујући секретара Николаја Патрушева и потпредседника Дмитрија Медведева, поверују у било шта што долази из америчког естаблишмента, а нарочито преко лутака какве су Ентони Блинкен и Вашингтон пост. На крају крајева, ставка (колоквијални назив за врховну команду руских оружаних снага; прим. П. Е.) третира Американце као „неспособне за договор“, чак и када предлоге нуде написмено.
Све ово личи на очајнички амерички гамбит за куповину времена и махање некаквим шаргарепама Москви, у нади да ће све то одложити или чак и отказати руску офанзиву која је планирана у наредних неколико месеци.
Чак се и дисидентски вашингтонски оперативци старог кова – на које страусијанска неоконзервативна галаксија нема утицаја – кладе да ће се овај гамбит показати као „празан хамбургер“: у класичном стилу „стратешке двосмислености“, Руси ће наставити са својим прокламованим походом за демилитаризацију, денацификацију и деелектрификацију Украјине, а стаће онда када сами одлуче, источно од Дњепра, или преко њега.
Шта хоће Вашингтон?
Амбиције Вашингтона у овом рату, који се суштински води између НАТО и Русије, далеко превазилазе Украјину. А чак и не говоримо о спречавању евроазијске уније Русије, Кине и Немачке, или кошмар равноправне конкуренције, него се држимо прозаичних проблема са украјинског бојишта.
Кључне „препоруке“ – војне, економске, политичке, дипломатске – исцртане су у стратешком документу Атлантског савета крајем прошле године. А у другом документу, под називом „Ратни сценарио 1: рат се наставља актуелним темпом“, налазимо у потпуности изнету страусијанску неоконзервативну политику.
Све је ту: од „окупљања подршке и трансфера војне помоћи Кијеву потребних за победу“, до „увећања убојитости војне помоћи, тако да она укључује ловачке авионе који би Украјини омогућили да контролише свој ваздушни простор и напада руске снаге под њим“ и „ракетних технологија са дометом довољним да досегну руску територију“.
Од обучавања украјинске војске да „користи западно наоружање, методе електронског ратоводства и офанзивне и дефанзивне сајбер капацитете, као и да глатко интегрише нове регруте у службу“, до утврђивања „одбрана на лиијама фронта, код Донбаса“, укључујући „борбену обуку фокусирану на нерегуларно ратоводство“.
Додајући томе „наметање секундарних санкција свим ентитетима који послују са Кремљом“ стижемо до мајке свих пљачки: „Конфискације 300 милијарди долара које Руска Федерација држи на прекоокеанским рачунима у Сједињеним Државама и ЕУ, уз употребу тог новца за финансирање обнове“.
Реорганизација СВО са Путином, начелником генералштаба Валеријем Герасимовим и генералом Армагедоном у њиховим новим, појачаним улогама, дезавуише све ове планове.
Страусијанци су сада у великој паници. Чак је и Блинкенова десна рука, русофобна ратна хушкачица Викторија Нуланд (звана „је*еш ЕУ“) признала пред америчким Сенатом да на бојишту неће бити абрамс тенкова пре пролећа (реалистичније тек 2024). Такође је обећала „попуштање санкција“ уколико се Москва „врати преговорима“. Те преговоре су сами Американци онемогућили у Истанбулу, на пролеће 2022. године.
Нуландова је такође позвала Русе да „повуку своје трупе“. То макар даје комичну црту, у поређењу са паничном Блинкеновом „понудом која се не одбија“. Следи руски одговор без одговора.
Извор: standard.rs Пепе Ескобар/ The Cradle/
