Двије деценије 21. вијека протекле су у знаку политике као неприкосновене дисциплине, системске куге наших живота. Но сада је, изгледа, веома тешко свикнути на било шта што наликује политичкој стабилности.
Медијско-политички спин темељно је инфицирао црногорско друштво да је сума свих фрустрација, снова, амбиција, финансијских и националних очекивања деценијама била генерисана ишчекивањем сваких наредних избора, који би, дакле, требало или да верификују још један циклус беспризорног бахаћења бивше власти, или да отворе шансу за неке нове клинце.
Након што смо изврћени у свим круговима пакла, шанса је, најзад, стигла на августовским изборима 2020. године. Стигли су и „нови клинци“, „а ја“, како би пјевао Ђорђе Балашевић, „ја се коцкама/ с преварантом животом/ из рукава он свакога дана/ извуче неког кеца“; а старији ми кажу: „и тај је, сине, из ДПС-а“. Ех, стари мој, олимпијска је година, добра за игре, али не, каже народ, и за брак. Парница је почела, остаје да видимо шта је коме љубав донијела.
Милован Урван
