Данијеле Сантарели је одвео Србију до светског трона. Италијански стручњак је у својој првог години селекторовања помогао „плавим дамама“ да одбране злато на планетарном шампионату. И то на какав начин – без иједног пораза, уз само пет изгубљених сетова
У великом финалу савладан је Бразил максималним резултатом.
Доминантно је деловао српски тим, ма моћно. Чак и када је противник био у предности, није било драме, нису девојке губиле концентрацију. Све време се осећало да имају то што је потребно за најсјајније одличје.
После два дана прославе састали смо се са селектором Сантарелијем, да чујемо како је све изгледало из његовог угла. Већ на почетку разговора истакао је да још није свестан успеха који је остварен.
- Можда ми је потребно неколико дана. Али не знам хоћу ли имати времена да се одморим и саберем мисли – рекао је Данијеле за Спортал.
- Нисмо спавали после сјајног финала, имали смо много обавеза. Данас је другачије, мирније је, опуштеније. Треба да схватимо шта смо урадили. Ако останем сам у својој соби и размислим о учињеном, јасно ми је да је то невероватно. Поносан сам на све у Савезу, на девојке, сваког члана стручног штаба. Веровали смо у један сан од првог дана како сам дошао овде. Kорак по корак смо напредовали, јер смо радили много. Онда сам схватио да можемо да освојимо трофеј.
Традиционално, трофеј је прослављен на чувеном балкону у Београду. Било је то несвакидашње искуство за италијанског тренера.
Вау, вау… Било је невероватно, заиста невероватно. Нисам очекивао такав дан, такву ноћ. Први дан када сам дошао овде, када сам отишао у Савез, рекли су ми да постоји шанса да се попнемо на балкон испред много људи, српских навијача. Рекао сам им: Добро, пробаћемо. Желео сам да видим на који начин можемо да прославимо. Јуче је било невероватно. Моја кожа је… Ха. Било је добро, веома добро вече, дивно вече. Савршен је био цео дан, нећу га заборавити док сам жив.
Покупио је живахни тренер симпатије српских навијача, који нису навикли на тако емотивно реакције на клупи одбојкашица.
- Поносан сам што сам тренер ове репрезентације. Јасно ми је да је једној земљи чудно да има странца за селектора. Али за мене је ово заиста привилегија. Дошао сам у овај Савез са свим мојим недостацима које су сви прихватили, као и моју посебну енергију. Срећан сам што сам прихватио овај посао. Захвалан сам Савезу што ми је дао ову шансу, прилику живота. Kада сам добио ову шансу и када сам прихватио овај посао, било ми је јасно да би то могла да буде прилика мог живота. Осетио сам у себи да је то тако. Испало је боље него што сам мислио.
То боље се огледа у две освојене медаље – наше одбојкашице су пре злата на Светском првенству освојиле бронзу у Лиги нација.
- Морам прво девојкама да захвалим. Оне су веровале у мене. Веровале су у једног страног тренера. Веровале су у мој начин рада током тренинга и утакмица… Потпуно сам другачији од оног што су имале у прошлости. Можда њима није било тако лако да прихвате начин на који се крећем и разговарам са њима. Али ми је било јасно да верују не само у мене, већ и у остале чланове стручног штаба, у тај један циљ. Желели смо да остваримо тај циљ. Разговарали смо много током лета о свему, тренингу, томе где бисмо могли да напредујемо…
Имате младе сараднике, српске и италијанске тренере?
За мене је то савршен стручни штаб. Створили смо невероватну атмосферу. Kомбинација српских и италијанских тренера је невероватна. То су добри момци, који вредно раде. Сарађивали смо на овом пројекту, никада нисмо имали ниједан проблем међу нама. Поштујемо се међусобно. Радили смо овог лета за девојке, јер смо желели да оне буду у ситуацији да могу да пруже свој максимум. Ако смо освојили две медаље, то је зато што смо стручни штаб и ја радили напорно. Наравно, неопходан је и таленат. Без играчица није могуће доћи до медаља. Али многи тимови имају талентоване девојке, али нису остварили исти циљ као ми. Наравно, рад стручног штаба је битан. Ми смо радили заједно из једног разлога – ако један од нас добије, онда сви побеђујемо. Желим да им се захвалим, радили су често до дуго у ноћ. Физиотерапеут Дарко, кондициони тренер Вања… Не желим да заборавим некога. Ту је и Џони, који нас увек засмејава, помаже девојкама. Димитрије је савршен тим менаџер. Моји луди Италијани, са њима сам био сваког сата у дану. Проучавали смо ривале. Срећан сам због њих. Наравно, имамо својих недостатака. Али се некада и смејемо због њих, а девојке су нас прихватиле такве. Било је добро за све.
Стигао је Сантарели добро да упозна све играчице, па и оне о којима није знао готово ништа када је стигао.
- Лига нација је била изненађење за нас. Током тог такмичења сам упознао играчице, јер сам дошао тек седмицу пре почетка првог турнира. Све је било веома компликовано за мене. Стигао сам и требало је да знам играчице, систем, српски менталитет. После првог турнира у Анкари, схватио сам да код девојака постоји нешто што ми се веома допада. Kорак по корак смо напредовали. Финални турнир је био невероватан. Ако застанем на тренутак и помислим на оно што смо урадили у Лиги нација, веома сам поносан. Имали смо потом десет дана одмора. Било ми је јасно да је велики притисак на нама због освојеног трећег места у Лиги нација и због повратка неких играчица. Сви су причали да ако Србија може да узме бронзу у Лиги нација, може да пружи отпор и победи свакога и да поново освоји трофеј на Светском првенству. Али те речи нама нису ништа значиле. Притисак није био толико важан. Радили смо напорно у сали током тренинга, желели смо да освојимо трофеј. Током такмичења смо имали неких проблема, наравно. Сваки тим је имао проблема. Али ако помислим на оно што смо урадили – остварили смо 12 победа у низу, победили смо много јаких тимова. На пример, са САД смо играли четири пута овог лета, победили их три пута. То је невероватно. Славили смо против Турске, против Пољске, против Бразла у финалу. Ах… Невероватно.
Одлично се Сантарели уклопио у тим. Утисак је да девојкама прија његова енергија и бурне прославе поена. А селектор не крије да му се допада став који наше одбојкашице имају.
На питање колико се разликују српски и италијански менталитет, одговорио је:
- Ах… Сад сам у необраном грожђу. Менталитет људи у Србији је потпуно другачији. Допада ми се много. Ја сам Италијан и наравно да не могу да мрзим наш менталитет. Али имамо много недостатака. Играчице су другачије. Kултура се разликује. Овде играчице много поштују тренера. Верују у један пројекат. Не само зато што сам ја сад селектор, било би исто да је и неко други. Овде сви поштују ту позицију. Разговарамо ако имам идеју која по њиховом мишљењу није права. Али раде много у сали. Нисам имао никакав проблем са њима. Чак и када су имале мале повреде, настављале су да раде. Допада ми се такав став много. Ценим то и све у вези са њима. Овај трофеј је дошао због што су такве. Невероватне су, сјајне. Допада ми се њихов менталитет.
С обзиром на то да ће и наредне четири године носити титулу најбољих на свету, наше одбојкашице ће сигурно словити за фаворите на наредним такмичењима. Па је можда време да Сантарели научи химну „Боже правде“.
- То ми је болна тачка. Српски језик ми је веома компликован. Добро, можда нисам баш талентован за језике. Желим да говорим на енглеском, иако ни њега не знам савршено. Али када је реч о одбојкашким терминима, добар сам. А ја желим да се концентришем на одбојку, јер је то наш посао – објаснио је Данијеле.
- Сада имам целу сезону у Kонељану да покушам да научим неке нове речи. Можда ћу следећег лета када се, надам се, вратим овде, причати мало боље. Јер горе од овога сада није могуће. Ох, мада бих могао да заборавим неке речи, ових неколико које сам научио. Надам се да се девојке неће смејати мом говору. Али добро, обећавам да ћу следећег лета причати више на српском.
А брзо ће се вратити Италијан у свој Kонељано. Тамо ће поново бити са својом супругом, италијанском одбојкашицом Моником де Ђенаро.
- Замишљао сам и финале са њом. Kада сам размишљао о борби за злато, желео сам да играм са својом државом, са Италијом, али и да Србија победи са 3:0. Можда ми је било лакше да играм против Бразила, него што би било против Италије. Али ја волим када су осећаји и емоције јаки. Желео сам то финале са Италијом, јер би то била савршена бајка. Мада сам срећан што су они завршили турнир са медаљом, заслужили су бронзу. Срећан сам и због моје супруге, она је заслужила одличје, има талента, невероватна је играчица, вредно ради. Можда следећег лета можемо да се боримо с њима и победимо их у мечу за важан трофеј као што је Европско првенство или у квалификацијама за Олимпијске игре. Надам се – закључио је Сантарели.
Извор: sportal.blic.rs
