Одговор грађана на бесомучну кампању обрушавања на протесте „Србија против насиља“ на телевизијама са националном фреквенцијом био је да у још већем броју изађу на улице. По принципу: ако нисте сигурни да ли би требало да протестујете, укључите ТВ Пинк
Foto: Printscreen/Youtube/Pink
Готово три недеље на телевизији Пинк траје ванредно стање: специјалне емисије, специјални гости, прековремени, ударнички рад Д. Ј. Вучићевића Информера, Небојше Kрстића Kрлета, Дејана Вука Станковића и Саше Миловановића Телеграфа на задатку хијенизације и лешинаризације протеста „Србија против насиља“. Предраг Сарапа једва је држао темпо у маратонском надметању у згражавању над „насилничким“ протестима који за циљ имају „урушавање Србије“, које су „организовале неке стране службе“, а у дело их спроводе „опозициони лешинари“ који су „завели неколико хиљада заблуделих“ грађана.
Након стравичних догађаја 3. и 4. маја у Београду и околини Младеновца телевизија Пинк је реаговала, како већ деценију и кусур реагује на сваку по власт потенцијално кризну ситуацију: стварност је прилагођавала напредњачким интересима, јавни простор испуњавала глорификацијом свеприсутног Алекандра Вучића, рафалима погрдних придева засула свакога, ко би приметио да нешто није у реду.
Kако устаљена програмска пропагандна матрица није давала жељене резултате, емитовани вокабулар је постајао све погрднији, национални дневнцици и специјалне кризне емисије све дужи, јутарњи програми све вечерњији. И што је дрека емитована са телевизије Пинк постајала гласнија, уместо да, као толико пута до сада, згађени и обесхрабрени почну полако да се повлаче у себе, грађани су у све већем броју излазили на улице Београда. До сада у толико случајева опробани систем напредњачке одбране од опасности је заказао.
Медијски стратези Српске напредне странке и њеног председника су превидели једну кључну ствар: игра је овог пута са терена бескрупулозног политичког ударања испод појаса, на коју су држављани ове земље огуглали, након насилне смрти толике деце била пребачена на терен људскости на коме се Александар Вучић, Ана Брнабић и остали напредњачки експоненти нису снашли. Почели су да се клизају, саплићу, цере и клибере, срљају из грешке у грешку. Телевизија Пинк их је по задатку пратила у томе, ширила и глорификовала демонстрацију одсуства елементарног саосећања. Kада су после готово три недеље увидели где су погрешели, већ је било касно: велико финале је било заказано и више не може да се одложи.
Остало је још два дана до „највећег митинга икада у Србији“, оног „величанственог“ „Митинга наде“ на који је у петак 26. маја позвао лично Александар Вучић да покаже чији је већи. Kада су телевизије са националном фреквенцијом заказале, председник Републике Србије је одлучио да и он надметање са телевизија премести на улицу. То би у низу грешака почињених од 3. маја могло да се испостави као највећа: тај скуп је најапсурдније масовно окупљање у историји Србије.
Човек чија партија чији је неприкосновени вођа контролише не само све кључне државне институције и све телевизије са националном фреквенцијом, већ је на власти и у готово свакој општини и месној заједници, заказује протест против стања у друштву на које има пресудан утицај. И на тај протест не довози само организовано, милом или под присилом, у хиљадама закупљених аутобуса људе из целе Србије, већ и из Северне Македоније и Републике Српске.
Опозиција је свој четврти протест у низу заказала за дан касније, суботу 27. маја. Београдски рекорд по броју људи који су учествовали у једном протесту већ је био оборен 19. маја. Свако представљање људи изашлих на улице на телвизијама са националном фреквенцијом као „пијане руље“, „провокатора“, „страних изасланика“, „насилника“, у најбољем случају „заблуделих оваца“, на улице је изводило све више и више грађана. Унутрашња динамика овог судара „две Србије“, у коме свака страна за себе тврди да је она „пристојна“, доведена је до опасног убрзања.
Да би мотивисали грађане да поново у огромном броју изађу на улице организаторима протеста „Србија протв насиља“ довољно је да кажу: гледајте ТВ Пинк сваког дана, поготову 26. маја. После њега долази „дан после“. И шта онда?
Извор: Андреј Ивањи/www.vreme.com
