Знам и оне који не знају да пишу књиге, али нас упорно и са скрибоманским заносом убеђују да то знају и умеју
Хеј, Срби, где су вам деца?
Ено их буље у екран.
Деца рођена без шансе
Да једног дана пронађу свој пут.
„Печења и ракије“, Гоблини
Ништа ја не знам.
Али, знам неке који све знају и у све се разумеју. А у књиге и све у вези са њима – нарочито! Толико да од њих овог силног знања и ангажмана, књиге на очиглед ишчезавају из наших живота.
Знам владе, министре и министарства, знам добро плаћене бранитеље књиге који својим чињењем и нечињењем раде на њеном унижавању и ишчезавању.
Знам понеког законодавца, поготово знам законе који дестимулишу све оне који би улагали у културу; нарочито, оне законе који папрено опорезују донације у културу.
Знам политичаре који се ватрено залажу за модернизацију друштва, а кад ту исту модернизацију треба спровести у установама културе – онда се позивају на досеге западне цивилизације у погледу њиховог самофинансирања, као и на пословични недостатак новца.
Знам политичаре којима су културне установе, па отуда и библиотеке, пуки потрошачи. Са њима се срећу искључиво под расходовном ставком буџета.
Знам и оне који не знају да пишу књиге, али нас упорно и са скрибоманским заносом убеђују да то знају и умеју.
Знам и оне који, не без заноса, пишу и притом тврде како то чине искључиво за своју душу и на радост своје фамилије. На страну што све око себе не престају да гњаве својом амбициозном неамбициозношћу.
Знам наоко озбиљне писце који се позивају на број продатих примерака својих књига и на основу тога суде о својим уметничким досезима, али знам и оне којих није брига за своје читаоце, јер пишу за изабране и за „далека нека покољења“.
Знам писце који верују да живот сам пише романе и приче, а да их они, тобоже, само „стављају на папир“. Отуда је исти тај живот искључиви кривац уколико је „стављање на папир“ неинвентивно и недаровито, што су свом снагом ударили у зид равнодушности.
Знам писце који, пре него што крену у авантуру писања, погледају на календар како би видели не пада ли скоро годишњица каквог историјског догађаја, годишњица рођења или смрти неког великана, односно националне трагедије. Успут ће крајичком ока зирнути ко све седи у жиријима за доделу престижних награда. Уколико су у могућности, пожељно је да исте те чланове жирија позову на сарадњу, штампају им песме или приче, критике или есеје, позивају их у госте или их страствено хвале и лајкују.
Знам издаваче који живе на грбачи својих писаца, као и оне који се баве пиратеријом, који кривотворе каталогизацију и тираже, који узимају новац – а да и не прелистају добијени рукопис.
Знам силесију „уметника“ који за лажне рецензије који својим фразама стрижу сујетне и славољубиве овчице, вршећи мистичну иницијацију приликом привођења у окриље књижевничког стада. Важно је постати члан; макар то било и књижевно удружење.
Знам трговце који продају књиге успешније ако их мање читају и и из дна душе мрзе.
Поготово знам трговце књигама који се лажно представљају да су издавачи. Штавише, знам сајмове на којима се легије трговаца приказују као издавачи, сви одреда штампајући и продајући Пелагићев Народни учитељ, Вујаклијин Речник страних речи и израза или Ћоровићеву Историју Срба.
Знам књижаре који су толико апатични да потенцијалног купца радије слажу како немају тражени наслов, него да учине напор и прошећу се између рафова.
Знам библиотеке чија је годишња набавка књига равна – нули!
Такође, знам и библиотекаре које одбијају да примају књижевне часописе, правдајући се да их нико не чита, као и да за њих немају смештајног простора.
Знам и школске библиотеке у којима годинама није зановљена ни једна једина књига.
Отуда знам и школе којима је све прече од школске библиотеке.
Знам библиотекаре који не љубе књигу, те за придошлог члана библиотеке имају увек спремљен изговор: – Књига је на читању!
Знам и чланове библиотека којима је тешко да плаћају мизерну годишњу чланарину, те се шверцују са бесплатним чланским картама својих пензионисаних родитеља или своје деце.
Знам књиге које деценијама стоје по полицама библиотека а да им књижни блокови још нису разрезани, дакле ни прочитани, али их библиотекари тврдоглаво сматрају раритетним.
Знам понеког учитеља и професора који своју упућеност у савремену књижевност покривају информацијама прикупљеним из „личне библиотеке“. Они, дабоме, нису чланови јавних библиотека (и не посећују књижевне вечери) – јер све што им треба научили су кад је требало, на факултетима.
Знам ватрене заговорнике електронских књига науштрб ових штампаних – а подједнако не читају ни једне ни друге.
Знам новине које су из своје уређивачке концепције избациле рубрику за културу. Уколико их имају, у њима су понајмање заступљене књиге и књижевност. Знам и новине који себе сматрају озбиљним гласилима, иако својим читаоцима поклањају треш-наслове.
Знам новинаре који за библиотекаре имају увек исто питање: – Који се наслови највише траже у библиотеци?
Дабоме, знам и оне новинаре који једнаку пажњу и минутажу посвећују и преиспољним скрибоманима и озбиљним писцима, додатно увећавајући несналажење потенцијалном читаоцу/гледаоцу.
Знам новинаре који се издају за писце – и још се хвале да је продаја њихових књиголиких предмета пропорционална њиховим појављивањима у медијима.
Знам топ-листе најпродаванијих књига у којима вечито обитавају наслови управо оних који те исте топ-листе састављају и оглашавају.
Знам и оне који све знају, попут мене, а заправо не знају ништа – јер се, и после свега, још увек надају нечем бољем и лепшем, не престајући да се чуде, упркос све учесталијем помањкању чуда и чудесног у нашим животима.
Мирко Демић
Извор: Из књиге есеја „Оживљавање диносауруса“, УК „Кораци“, Крагујевац, 2023/Новости
