Надомак Ријеке Црнојевића у мјесту Кошћеле сахрањен је један од најзначајнијих црногорских умјетника Миодраг Дадо Ђурић. Но гробно мјесто је запуштено, име избрисано.
Да на Кошћелама одакле се пружа поглед на Скадарско језеро, спава вјечни сан, била је Дадова жеља.
Очигледна небрига и немар о спомен обиљежју, говоре много о односу према лику и дјелу једног Дада, али и нашем друштву.
“Код нас ми имамо ту културу спектакла све траје док је одређено отварање док су ту доносиоци одлука послије тога је то препуштено небризи”, каже Игор Ракчевић, предсједник Удружења ликовиних умјетника Црне Горе.
Љиљана Караџић, историчарка умјетости каже да је то питање нашег карактера и тога што нисмо довољно цивилизовани.
“С једне стране ми јесмо помало некрофилно друштво и просто имамо обичај кад неко премине да га кроз причу и форму величамо и говоримо о њему у супералтивима. Међутим када се култура сјећања треба приказати на дјелу ту сви заостајемо можда годину двије након смрти ми се још мало бавимо ликом и дкелом у пригодним ситуацијама, али не постоји тај континуитет анализе лика дјела и приближавања његовог изванредног опуса различитим циљним групама”, каже Караџић.
Зашто је у оваквом стању и ко је одговоран за одржавање ТВЦГ је питала и Министарство културе. Кажу да је у припреми конзервација споменика. Ипак, ваљало би размислити да Кошћеле буде мјесто које ће се посјећивати, али и едуковати о Даду и дјелу.
А Црна Гора се дичи Дадом Ђурићем, иако капиталних његових дјела немамо осим у у приватним колекцијама. Тренутно не постоји ниједна озбиљна монографија посвећена овом умјетнику осим на француском.
Пола вијека стварао и живио у Паризу, а Црна Гора му је ипак била посљедња жеља. Овај геније вјероватно нам не би замјерио немар, али не значи да ми треба себи да опростимо.
“Начин на који је он живио и промишљао садашњости и реалности је апсолутно тај неки артистички доживљај свијета у којем се крећемо. Њему апсолутно није било стало до материјалних ствари он је живио само за своју умјетност”, каже Ракчевић.
