Пише: Гојко Божовић
Радослав Петковић је био најзначајнији романсијер у својој генерацији, рођеној педесетих година. Заједно с Давидом Албахаријем, који припада претходном нараштају рођеном четрдесетих, Петковић је био писац који је обележио српски роман у генерацијама које су дошле после Данила Киша и Борислава Пекића.
Мада је објавио и две одличне књиге прича (Извештај о куги и Човек који је живео у сновима) и неколико изразитих књига есеја (Оглед о мачки, О Микеланђелу говорећи и Византијски интернет), Радослав Петковић је најпре био романсијер. Писао је мало, с великим паузама између романа, али је све што је написао било добро.
Обликовани у знаку историографске метафикције, Петковићеви романи су пажљиво изграђене и заносне приче о различитим историјским епохама. Петковић је у романима описао пут од историје медитеранског града Двиграда у Путу у Двиград, преко историје раних покретних слика и немог филма у Сенкама на зиду, једном од врхова пишчевог приповедачког умећа, до укрштене приче о руском морнаричком официру Павелу Волкову, који се изненада помео и изгубио у личним и историјским метежима почетка XIX века, и приче о судбини историчара Павла Вуковића који се нашао у гротлу мађарске револуције 1956. године у ремек-делу Судбина и коментари, једном од најважнијих романа српске књижевности последњих деценија. Тај пут се заокружује у Савршеном сећању на смрт, у слици позне византијске епохе у којој се мешају историја и фантастика, историјско знање и мистерија.
У основи Петковићевих романа је прича дугог даха испуњена преокретима и открићима, али и сложеном мрежом интелектуалних референци и важних питања који се стапају у изоштрен сазнајни хоризонт овог приповедања. Неретко оштро одвојени у књижевности, прворазредна ерудиција и умеће приповедања стоје у најдубљем сагласју и савезу у Петковићевом приповедању. Дубока, разноврсна и изнијансирана знања о историји наводила су га да о историји прича и да у документарно веродостојну слику епоха уноси обичан људски живот и могуће људске судбине, нимало ретко узбудљивије од оглашених судбина које је историја извела на своју позорницу.
На имагинативној мапи приповедања Радослава Петковића налазе се Трст и Двиград, Константинопољ и Беч, Београд и Будимпешта.
За писце романа који за своју основу у неком облику узимају историју најважније је да имају јасну свест о историји. Петковић је у својим романима представио продубљену слику неколико историјских епоха, запитан, пре свега, над судбином човека у историји, а нимало импресиониран великим покретима и замасима историјских токова. У корену његове историјске свести јесте уверење да је историја прича, али да се она увек изнова мора испричати, на темељу пажљивих истраживања и сумње у затечена сазнања. Петковићево приповедање историје отуда има снагу демистификаторског подухвата.
Заинтересована за питања историје и поготову питања човека пред великим масама времена, стопљена с питањима филозофије, људске и историјске егзистенције, увек изводећи на сцену појединца из анонимности искуства, из размера историје, из оквира колективитета, Петковићева проза је у просторном смислу усредсређена између Византије и Средње Европе, између митског и стварног Константинопоља и подунавског басена. На имагинативној мапи приповедања Радослава Петковића налазе се Трст и Двиград, Константинопољ и Беч, Београд и Будимпешта. Наслеђујући неколико традиција европског романа, од романа енглеског протореализма, преко реалистичког романа, романа модернизма и романа идеја, до постмодернизма, Петковић обликује романе полазећи од индивидуалистичке перспективе јунака усред великих епохалних прелома. Та индивидуалистичка перспектива је у знаку иронијске реконструкције историје и скептичног односа према изворима историјског сазнања. Пошто скепсе има много, онда се прича изводи из више извора, понекад и супротстављених, и рачва у разним правцима, као и живот сам.
У Судбини и коментарима јунак се нађе у врту са стазама које се рачвају. Док трају живот или прича, а понекад је то исто време, јунак може да изабере неку од стаза које се рачвају. На стази на коју је сада ступио Радослав Петковић нема избора: „јер смрт ће доћи, пре или касније, никада много касније, никада довољно касно“. Избор је могућ док траје прича. Петковић је као ретко који наш савременик тај избор направио.
Радослав Петковић је од оних ретких писаца који су, осим што су их написали, мало шта радили за своје књиге и за њихов успех међу читаоцима, али ће значај његових књига само расти у временима која су пред нама.
Извор: Радар
