Пише: Гојко Божовић
Обједињујућа надегзистенцијална тема отворила је пут промена у заробљеној држави и контролисаном друштву. Супротстављајући се томе растућом репресијом и елементима пузајућег државног удара, режим покушава да обнови поредак страха. Сили, међутим, не прибегавају моћни режими већ очајни владари.
Спин диктатуре трају у манипулацији, прелазе у репресију или се руше услед суочења друштва с темом која превазилази раван егзистенције.
Режими спин диктатуре се не могу поразити класичним политичким средствима, јер се ни они сами не служе класичним политичким средствима. Они заробљавају друштво тоталном пропагандом и, на темељу остварене контроле економије, егзистенцијалном уценом.
Провала беса: Шта је изазвало побуну „генерације З“ у Непалу?
Дуготрајна пропаганда онемогућава друштво да се информише о стању ствари, да расправља и потом се договара о својим интересима. Тотална пропаганда фактички спречава критичко мишљење и друштвени и политички плурализам, јер плурализам истински постоји само када је живи и свакодневни део јавности. Без тога јавност остаје изручена на милост и немилост демагозима који производе спољне и унутрашње непријатеље, подстичу страхове и предрасуде, усмеравају друштвене групе једну против друге. У таквим околностима не формирају се политички ставови. Ти ставови су наметнути и задати као једино прихватљиви обрасци мишљења и деловања. Друштвене поделе на тај начин постају модел спречавања преиспитивања, критике и оспоравања власти.
Контрола и разарање
Улога контроле економије је да економски потчини друштво и да управља потребама што је могуће већег броја грађана. Економски заробљавајући државу, спин диктатура преузима контролу ресурса, неретко их размењујући за међународну подршку, али и спречава независну предузетничку иницијативу. У друштвима контролисане економије ствара се „нова класа“ чија је улога двојака. Она треба да буде економска база режима. На другој страни, она је огледни пример како се немогућност промене у контролисаном друштву може разменити за прагматично прихватање стања или за прећутну или отворену сарадњу с режимом.
Контрола економије је посебно ефикасно средство у три врсте друштва: у сиромашним друштвима, у друштвима дуготрајне транзиције и у друштву потрошачке цивилизације.
Заједно с тоталном пропагандом, контрола економије треба да створи утисак супериорности режима спин диктатуре у односу на све неистомишљенике, критичаре и противнике. Остављајући утисак да режим нема алтернативу, јер не постоји јавни простор његовог оспоравања, спин диктатура напокон треба да остави утисак безнадежности: подељено друштво нема никакве могућности да нешто учини, па онда у таквом апатичном друштвеном амбијенту обично дуго времена ништа и не чини.
Разарање политике као професије и разарање политичких странака као организованог бављења политиком природан је наставак потчињавања друштва. Постоје институције, али су контролисане и нефункционалне. Постоје избори, али се одржавају само ако је, у околностима изборног инжењеринга, неспорна победа владајуће странке. Постоје медији, али су контролисани или су сведени на узак сегмент јавности. Политичке странке су незамењиве у елементарним демократским околностима, али у околностима економске и медијске монтроле друштва оне не успевају да доведу до промена. То могу само масовни неидеолошки покрети који политичке разлике премошћавају захтевом за обновом демократије и институционалног поретка. Режим је у деценијском трајању показао да се одлично сналази са централизованим организацијама и са централизованим протестима. Децентрализовани и деперсонализовани протести, као и обухватна артикулација незадовољства која превазилази идеолошке разлике у корист решења горућег друштвеног питања какво је повратак у демократско стање показали су се као нерешив проблем за режим који се, остајући без делатног страха и ефикасне лажи, окренуо голом насиљу.
Разарање политике као професије и разарање политичких странака као организованог бављења политиком природан је наставак потчињавања друштва. Постоје институције, али су контролисане и нефункционалне. Постоје избори, али се одржавају само ако је неспорна победа владајуће странке. Постоје медији, али су контролисани или су сведени на узак сегмент јавности
Обликујући јавне политике у различитим областима, политика се бави питањима егзистенције: радна места, социјална заштита, здравство, образовање, култура, плате… У спин диктатурама јавне политике се претварају у средства економске принуде и стварања клијентелистичке, егзистенцијалне мреже, престајући да буду решења друштвених потреба.
Чија је привилегија – политика
Отуда ако решење политичке кризе спин диктатуре – а то је перманентна криза и на њој настају друштвене поделе и атомизација друштвених и политичких покрета – остане у равни класичне политике, онда се оно суочава с непремостивим препрекама. Политика је привилегија режима, док су друге политичке групе системски одвојене од јавности, медија и ресурса свих врста.
Улазак у политику или у јавни живот није улазак у поље слободе, расправе и тражења решења, то је улазак у поље давно подељених улога: доминантни режим и раштркане и стигматизоване групе опозиције које дају привид политичког плурализма, али не могу да га у пуној мери остваре у конкретном друштвеном тренутку. То није, дакле, немоћ изазвана неспособношћу политичких актера, то је ограничена улога у затвореном систему.
Та улога је унеколико налик оној коју су имале опозиционе групе грађанског друштва претекле испод револуционарног мача после доласка комунистичких власти у државама Источне и Средње Европе. Некима од њих се додељује парламентарни статус. Неке од њих дуже или краће време постоје у парламентима „народних демократија“, али то не утиче на карактер режима, нити на обим политичких и грађанских слобода. Вође неких од тих група због речи у парламенту одлазе на дугогодишње робије. Оне су декор у доба политичке и институционалне транзиције у једнопартијско, непарламентарно друштво: револуција је већ променила односе у друштву, променила карактер политике и изместила моћ из парламента у култ личности и личну власт нових вођа обликованих по моделу очева и деце Октобарске револуције. Опозиционе групе не могу да промене ток историје: она се већ догодила. Али су као израз континуитета са старим, грађанским, предратним и предреволуционарним друштвом потребне да би се транзиција лакше обавила и да би добила израз нове друштвене и политичке форме. Та форма нема политичку суштину, али се промена, захваљујући тој форми, лакше прихвата и у самом друштву и код међународних актера који су на конференцијама одржаним током Другог светског рата политички и идеолошки поделили свет.
Тако је и у спин диктатурама. Оне траже политичку форму без политичке суштине и без могућности промене. Идеолошке диктатуре, које су по правилу диктатуре страха, опозицију онемогућавају декретима. Везујући се за конкретну идеологију, оне се, међутим, везују и за судбину те идеологије: када она изгуби моћ привлачности, када престане да буде подразумевајући извор поверења, диктатура долази у непремостиве тешкоће у којима репресија није довољна. Спин диктатуре дозвољавају опозицију као нужно зло: она постоји у оквиру институционалног поретка у коме се не доносе кључне одлуке, али се не третира као саставни део поретка који у неком тренутку може постати власт. Пошто се не везују за било коју идеологију, већ им је једина идеологија власт као контрола ресурса, спин диктатуре су се лишиле опасности да изгубе извор властитог легитимитета.
До промене у системима спин диктатуре, који су од егзистенцијалне уцене направили садржај свакодневице, могуће је само када се појави нешто што је изнад егзистенције, нешто што се не може купити, нешто пред чим падају уцене и изнуде, нешто што није само материјално, већ обнавља потребу да се друштво промени и уреди.
У егзистенцијалним пословима режим је несавладив: он је од егзистенције направио простор контроле, а том контролом је поделио људе и одвојио их од њихових друштвених интереса, сводећи их на дневно преживљавање и упућујући их на клијентелизам и тешке, па и понижавајуће компромисе.
Због тога ови режими неретко оличавају бизарни савез најбогатијих, који су до богатства дошли кроз системске привилегије и учешће у званичном или сивом апарату власти, и најсиромашнијих и најугроженијих слојева становништва који више преживљавају него што живе.
До промене у системима спин диктатуре, који су од егзистенцијалне уцене направили садржај свакодневице, могуће је само када се појави нешто што је изнад егзистенције, нешто што се не може купити, нешто пред чим падају уцене и изнуде, нешто што није само материјално, већ обнавља потребу да се друштво промени и уреди
Када се појави нешто изнад егзистенције, егзистенцијална мрежа режима постаје неупотребљива.
Тако је откриће масовног прислушкивања у Македонији довело до слома режима Николе Груевског. Победник на контролисаним изборима, Груевски није могао да изађе на крај с грађанима који су одбацили егзистенцијалне компромисе у име потребе да се обнови егзистенцијално достојанство без контроле и надзора. Тродеценијски клептократски режим Мила Ђукановића изгубио је власт када је сам преместио политичку борбу на надегзистенцијални терен. Најављујући формирање нове цркве и задирући у поље верских слобода, режим се суочио с масовним одговором грађана од којих су многи годинама и деценијама прихватали егзистенцијалне компромисе, али нису могли да прихвате компромис око теме коју доживљавају као надегзистенцијално питање.
Где се уклапа Србија
Последња два примера су из Србије. Најпре побуна против рудника литијума у Јадру која је планула у лето 2024. године у селима и градовима Западне Србије, а потом се пренела на целу земљу. Људи различитих генерација, идеологија и погледа на свет ујединили су се у надегзистенцијалном питању очувања животне средине и неколонијалног статуса земље. То питање се тиче свих, а опет то није питање појединачног интереса и појединачне егзистенције као што је то у равни наметнутих политичких тема спин диктатуре.
Још је масовнија побуна студената која је изазвана падом надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду 1. новембра 2024. године. Генерација за коју се веровало да је неполитична обликовала је огромне друштвене промене, демистификујући страх и лаж као два основна стуба режима. Тиме је довела друштво до могућности политичких промена спин диктатуре Александра Вучића. Извор те побуне није никакво егзистенцијално питање, никакав мали или велики интерес свакодневице, никаква класична политичка тема. Извор побуне је изнад егзистенције: у суштинској потреби да се уклони корупција која је довела до новосадске трагедије и која разара друштво претварајући сваког појединца у човека страха и неизвесности. Обједињујућа надегзистенцијална тема отворила је пут промена у заробљеној држави и контролисаном друштву.
Супротстављајући се томе растућом репресијом и елементима пузајућег државног удара, режим покушава да обнови поредак страха. Сили, међутим, не прибегавају моћни режими већ очајни владари.
Извор: Радар
