Пише: Гидеон Леви
Све што се за последње две године догодило у Израелу преломило се на прослави завршетка рата у Кнесету. Била је то оргија улагивања, самољубља, опијености и порицања. Осим огромне радости због ослобађања талаца, ново поглавље доноси још истог: видите како смо сјајни, не гледајте никог осим нас. Опијеност победом прерасла је у надменост: како смо лепи, ми Израелци.
Глас просвећених Израелаца Ури Мисгав објавио је на својој ФБ страници: „Победа духа над очајем, светла над тамом, добра над злом.“ Баш тако. Док је он склапао свој поетски пост, стотине хиљада људи са завежљајима кретало се преко уништене земље ка местима која су једном била дом. Стотине других је ослобођено из израелских затвора, али за њих није било простора у израелским медијима који су наставили са својом пропагандом која поништава Газу у рату и у миру. Види се само 20 ослобођених Израелаца. Остали нису људи, они немају породице које их воле и које плачу. Нисмо видели призор ослобођеног затвореника који је стигао у Газу и сазнао да су му жена и деца убијени у бомбардовању.
Велики слон је стајао на сред пленарне седнице у Кнесету, али нико се није усудио да га погледа. Председник Кнесета Амир Охана, премијер Бењамин Нетањаху и чаробњак овог жанра Јаир Лапид су се надметали у хвалоспевима. Чак и у оваквим тренуцима Израел нема опозицију, осим представника Хадаша који су наравно избачени из сале.1 Требало је славити, било је шта да се прослави, али је морао наступити тренутак у коме ће неки од говорника скупити храброст и рећи истину. Казати нешто о највећим жртвама рата чији крај се слави.
Бењамин Нетањаху и Доналд Трамп је требало да помену пустош коју је израелска војска оставила иза себе. Да се покају, да се извине, преузму одговорност, признају кривицу, бол, да обећају промену и одштету жртвама. Нешто. Уместо тога смо добили Лапида који с десна надмашује и Нетањахуа и Охану. Трудећи се да се највише од свих додвори Трампу декламовао је: није био геноцид, није постојала намера изгладњивања. Није било намере изгладњивања Лапиде? Како се усуђујеш да то кажеш? На основу онога што је државни врх изговорио и испунио? „Становници Газе немају струју, храну, немају воду ни гориво… боримо се против људских животиња па се тако и понашамо“, рекао је на почетку рата бивши министар одбране Јоав Галант, а Лапид поновио на свој начин: „Имали смо државу и војску које су се бориле против терориста који шаљу своју децу да гину због медијске слике мученика.“ Са таквом опозицијом, зашто бисмо рушили владу?
Требало је да буде другачије. Неподношљиво је да добијемо завршетак рата без прихватања истине о њему. Сати сцена опијености из Кнесета, у медијима кич и смрт, без имало кајања за све што смо учинили. Колико би моћан био Израел да се другачије понашао и да се барем проговорило о тамној страни овог рата? Да се подсетило на бол Газе. Да се преузео макар део одговорности за њену судбину.
То празнично вече није испунило наша очекивања. Нетањаху је одбио да иде у Шарм ел Шеик, а у Кнесету су наставили да прикривају злочине. Тако се не отвара ново поглавље.
Ипак, ово јесте време наде. Током јутарњег интервјуа на Радио Франсу са новинарем из избегличког кампа Нусеират на тренутак се чуло кукурикање петла. Први пут је петао био гласнији од бомби, а то је разлог за славље, па чак и за неку наду. Петао је запевао у Нусеирату и то вреди више од свих лажних говора.
Извор: Пешчаник
