Не знам шта бих рекао на то да неки држављанин Сједињених Америчких Држава, поријеклом са Косова, Фљорин Краснићи, коме народ Плава није дозволио 2016. године да изгради малу хидроелектрану на територији те општине, тражи сада од Црне Горе изгубљену добит за 30 година у износу од невјероватних 21,5 милиона еура. Толико је срачунао вјештак. Фљоринова адвокатица је Ана Коларевић. Дакле, не знам, шта да кажем, осим – има ли краја, и да ли је бивши режим побијеђен на августовском изборима 2020?Мислим, није да ми није јасно, када знам колико други тајкуни, власници МХЕ, зарађују у, рецимо, Беранама или Андријевици, али није ли ово превише? Фљорин се жалио Сједињеним Америчким државама да су му црногорске власти неоправдано активирале банкарске гаранције.
Познати грађански активиста Рашит Марковић испричао ми је да је Фљорину тада предочио да би водозахват њехове хидроелектране био у строгој зони Националног парка Проклетије и да би угрозио извориште градског водовода. Рекао ми је и да је пред Фљорином на крају пао на кољена и молио да одустане од те намјере. Фљорин га је, дохвативси за раме, подигао и казао да нема потребе да то чини. Много нервознији је, каже Рашит, био неки од Ђукановићевих кумова, који је дошао као логистика и грађанима пријетио. Врло мало је требало да дође до варничења са тежим посљедицама, али само на срећу није.
Углавном, изгледало је да су ствари легле на своје, хидроцентрала, једна или двије, на Ђуричкој ријеци није изграђена, али осам година касније Краснићи преко Коларевићеве ипак тражи изгубљену добит. Није искључено да неће добити, питање је само колико, с обзиром да је суд прихватио да се уради ново вјештачење, чему се Коларевићева противила.
Каква бре изгубљена добит, каже ми Рашит, и објашњава да су бивше власти 2015. године неуставно увеле ставку ОИЕ 1 и ОИЕ 2 на рачунима за струју, да је покојни Василије Миличковић повео судски спор због тога, али да је, нажалост, у међувремену преминуо, и он не зна шта је било, односно је ли спор завршен или прекинут. Неуставно су нам свима завукли руку у џеп, каже овај грађански активиста, и додаје да би неко од правника морао то да, што би се рекло, “рашчивија”, да ослободи народ глобе, а тајкунима бивших власти, што Фљорин сигурно јесте био, избије адут из руку да могу да се пуне од грађана преко рачуна за струју и да траже некакву изгубљену добит.
Дуго је овај посао чуван за тајкуне. Сјећам се да је у Беранама негдје прије висе од двије и по деценије формирано Удружење за мале хидроелектране које је окупило ентузијасте, инжењере и изумитеље. Тада је постојала само једна мала електрана, она код манастира Морача, без цијеви и девастације природе. За такве електране су се залагали у овом удружењу, али је неколико њих који су били загријани, одустало због невјероватно компликоване процедуре, и рекло би се, папирологије.
Једино је мом покојном пријатељу, великом заљубљенику у струју, Ранку Делевићу, успјело да направи малу проточну електрану на планини Коњско, довољно да освијетли катун његових предака. За тај подухват је једне године добио и највише општинско признање, награду “21. јули”. Послије тога је свом пријатељу, пољопривреднике из Дапсића, Радомиру Цимбаљевићу, конструисао малу електрану која је производила довољно струје за млин, машине и расвјету. Опет без штете за малену Дапсићку ријеку, без ремећења водотока и природе. Покојни Ранко био је прави насљедник оних првих конструктора приточних електрана, којих је у Полимљу било преко тридесет пет, како је забиљежио хроничар у тој области Миодраг Барјактаровић. Од тога, шеснаест их је било које су струјом снабдијевале по једну кућу, пет које су обезбјеђивале струјом по пет кућа и чак четрнаест које су снабдијевале читава насеља. Остала су нека имена за историју, као што су имена капиталисте Гаврила Ђорђијевића који је имао прву хидроелктрану још 1926. године у Мурини, калуђера Молоша Ђуровића који је направио хидроцентралу за потребе манастира Ђурђеви ступови, Беранца Томо Димић који је конструисао среску електрану на манастирском врелу и многих, многих других који су градили за народ. Све те микро електране су престале да раде када је почела масовна електрификација, са изградњом оне веће, на Мушовића ријеци код Колашина.
А онда, седам деценија касније, када су тајкуни ДПС-а и њихове осовине, почели да добијају концесије за мале хидроелектране од града до града, постало је савршено јасно да је овај уносни посао за њих добро чуван. Олег обрадовић и “Бемакс”, односно Ранко Убовић и Александар Мијајловић у Беранама, Игор Машовић у Андријевици, Жељко Бурић, шура некадашњег премијера Игора Лукшића – Предраг Бајовић, Фљорин Краснићи у Плаву, Блажо Ђукановић у Колашину…
А колико зарађују, јасно је само из примјера у Андријевици гдје тајкуни од десет малих електрана годишње имају добит од четири милиона еура. Да су то народне паре, Андријевици не би требала егализација и не би била најсиромашнија, него најбогатија општина у Црној Гори. Исто тако и Беране, гдје такође има десет малих електрана, не би са некада трећег мјеста по развијености у Црној Гори пало на дно, са сваким шестим становником без посла.
Нешто баш мислим, ако успије Фљорину да машући америчким пасошем, уз помоћ Ане Коларевић, дотуче наше судове и добије 21,5 милиона за изгубљену добит за 30 година, зашто се не би јавили потомци Словенца Михаила Кладника који је на тој истој ријеци гдје је Фљорин мислио да гради, имао прву хидроелектрану у Плаву још 1938. године, коју су финасирале локалне власти. Кладник је коснтруисао и ону у Мурини, као и ону у Андријевици.
Наћи ћемо, значи, неког доброг вјештака да срачуна колика је Кладникова изгубљена добит за 86 година, само за ону на Ђуричкој ријеци. То би могло бити макар 60 милиона еура. Па нека лијепо његови потомци, којих још има у Плаву, или сви други рођаци из Словеније, дођу са словеначким пасошем и туже државу. И таман ћемо питати Ану Коларевић да ли би заступала насљеднике Михаила Кладника.
Туфик Софтић
Извор: РТЦГ
