Пише: доц. др Радослав Т. Станишић
Када је филм „Љубав једне плавуше“ почео да се приказује, одјекнули су гласни протести из министарства лаке индустрије. Министарство је доказивало да им филм компликује већ ионако тешку ситуацију са придобијањем дјевојака за рад у фабрици. И још кад им на филмском платну прикаже тако бесперспективна ситуација, више се ниједна неће одлучити за фабрику.
Становиште овог министарства снажно је подржавала управа фабрике за дјечију обућу у Зручу, која је, у ствари, омогућила снимање филма: Ни Форман ни његови сарадници нису ни слутили, каквог ће то одјека да направи у друштву, у ствари они нијесу ни жељели, нити су имали времена да се дубље позабаве том проблематиком. Јер, једноставно у граду нема довољно младића.
Челни људи из фабрике се одлучују да ријеше проблем мањка мушкараца, тако што ће у град довести војне резервисте. Организује се игранка уз велике количине пива и вина и баш на тој игранци Андула упознаје младог пијанисту Милана, који за ту прилику дошао из Прага да свира у Зручу. Андула наша главна јунакиња примјећује да поред човјека од свих створења на земљи само се гуске везују као људи, оне са својим изабраницима могу да буду 120 година, и наравно пате исто као и људи. Она се заљубљује у младог пијанисту Милана. Међу њима се јавља љубав и слиједи низ једноставних, спонтаних призора који се догађају у хотелској соби, ходнику, у дворани. Андула у шуми на једном стаблу врло маштовито везује шарену кравату као знак њеном пијанисти, а около све је прекривено снијегом, рекло би се права зимска љубавна идили, али и није баш тако. На крају, када се ова идила заврши — све то што се чинило лијепим, узбудљивим, што је досезало у својој сензибилности до поетских импресија, остаје само успомена. Овим филмом Милош Форман је сазрео у осјећајног филмског умјетника. И у овом његовом филму, као и у Црном Петру, сусрећу се и непрофесионални актери, односно натуршчици. Нарочито је запажен наступ Владимира Пухолта.
У овом поднебљу, међутим, људи су одувијек вољели да виде себе у огледалу, да се тиме забаве и сами себе насмију. То се у редитељском поступку задржало, с тим што су унијети извјесни нови тонови у којима се мијеша носталгичност и сентименталност са отворенијим смијехом и иронијом. У сцени у хотелској соби има неколико кадрова са платненом ролетном на прозору која никако да остане у жељеном положају, (цитирана касније прилично у разним жанровима), Миланов помало неспретни покушај да прикрије прозор овој сензуалној сцени даје симпатично-наивну, лијепу црту. Пијаниста у свом понашању, а и у разговору са Андулом дјелује доста наивно, дјечачки. Говори јој да изгледа као гитара коју је насликао Пикасо.
Форман се држи свог основног начела: треба гледати око себе, бити присан са људима, умјети их схватити, заједнички се смијати а при том никад не изневјерити своју природу. Увјерен да се толико значајних ствари у животу људи збије а да то нико са стране не примијети.
Овај стил је не само код Формана него и код Менцела повезиван са неореализмом. У филму Љубав једне плавуше понекад има и самоисповијести, носталгије, сјећања, али и жеље да се све то задржи као оно што једино остаје у нашем памћењу.
Филм је тако дошао на ивицу комедије, али само на тренутке и колико је потребно с обзиром на његову драматуршку конструкцију.
То је панорама малих, анонимних, непретенциозних људи, који у завјетрини великих догађаја живе свој живот, брину своје бриге, исказују своје јаде, говоре о патњама душа, са доста наивности, искрености, оних лијепих али и непријатних страна људске природе. Редитељ је пажљив у сажимању емоција, благонаклон према судбинама својих јунака, никог не осуђује, ником ништа не замјера, клони се медитације, нема мистификације, па је све тако јасно, духовито и прихватљиво. Збуњивао је критику својом шармантном једноставношћу, наилазио је на невјероватно допадање публике свуда гдје је приказиван.
Милан жели да одведе Андулу у собу и на све начине покушава да јој држи пажњу да не изгуби интересовање за њега. Причају о личним породичним емоцијама и о ожиљцима, на тај начин Милан успијева да на Андулу остави утисак, стално понављајући да у Прагу нема дјевојку.
У том заносу Пијаниста брбља свашта што му падне на памет, тако је и позива да када пожели дође код њега. Она је добродушна и наивна, а он је вјетропир и помало бекрија.
То су не само најбоље сцене овог филма, већ спадају сигурно у оно најлепше што су редитељи шездесетих година створили у том домену. Андула се само послије неколико дана одлучује да оде из интерната за Праг и да потражи Милана, иако им је у интернату старија васпитачица савјетовала да морају да буду стрпљиве и паметне говорећи да ће се свака од њих удати и засновати породицу када за то дође вријеме и на крају живјети свој живот.
Међутим, Андула није била стрпљива, жели да буде с Миланом одлази на стан његових родитеља који су затечени и изненађени посјетом ове младе и лијепе дјевојке. Мајка је поготово сумњичава и никако не може да схвати како је она тако просто банула код њих на само један позив, који то можда и није био, само онако из куртоазије да се нешто каже а она је већ ту у кући с намјером да остане. Отац је желио да јој помогне и био је на њеној страни, говорећи жени да је њихов син помало блескаст чим се овако неодговорно понаша.
Док је мајка држала критички говор њен муж и Андула су заспали за столом, а она је желећи да упозна ближе ову чудну дјевојку отворила њен уредно спаковани кофер.
Зато нису потребни чудни заплети, јер је довољно видјети људе у њиховом природном амбијенту онако како се облаче, о чему разговарају, шта желе, како посматрају друге или реагују на њихов доживљај. Све то Форману помаже да створи свој језик који дјелује као суптилно приповиједање у сликама са пуно атмосфере, топлине, свијетла, радости и љепоте.
У свему томе изузетну улогу има камера Мирослава Ондржичека својом присношћу, стрпљењем да се ухвате праве реакције, идентификацијом са амбијентом, па се понекад чини као да је скривена и непримјетна, али је увијек веома аналитична, присна и топла. У финалној секвенци овог филма, прецизније, сцени у спаваћој соби када ревносна мајка не дозвољава Милану који је коначно у ситне сате послије свирке и провода с другом дјевојком дошао кући, да спава у дневној соби са гошћом већ га одвлачи код ње у кревет, у којем треба да спава заједно са својим родитељима показује које газда у кући. Милан моли мајку да му опрости и да ће јој за узврат сјутра опрати судове. Камера статично слика брачни кревет и у тој људски-животној сцени док мајка критикује и сина и мужа, иза врата Андула плаче, одлучује да се врати у интернат и тамо настави свој живот, а да своју тек наивно наговијештену љубав с Миланом пијанистом пресели у повремену причу блиским пријатељицама као причу о љубави једне плавуше.
Животно искуство на свом властитом искуству је најболније и теже пада у односу на искуства која се стичу из искустава других. Претпоставка дате ситуације није никада исто као и бити у претпостављеној ситуацији. То животно искуство ако је још и притом горко, највише боли.
Живот се ту пред камером преобразио у умјетнички чин и добио димензију која му обезбјеђује пуно умјетничко дјеловање. Тако је филм Љубав једне плавуше био истовремено и позив да се окренемо себи.
Филм је приказан у прољеће 1966. године. Протести су временом престали, али су зато с доласком топлијих дана у суботу и недељу у Зручу стизале хиљаде младића, и то, разумљиво, са шаторима.
Филм је дјеловао као масовни оглас, обавјештење, да ту стотине дјевојака чезну за мушкарцима. Прије тога су имали проблем како да прибаве мушкарце, чак су за то мобилисали и војнике, а сада је полиција морала да чисти шуме од момака за којима су тамо бјежале дјевојке из интерната, које због њих нису одлазиле ни на посао.
Негдје у исто вријеме, створена је и нова афера — филм је оптужен због неморала, само што у то вријеме у Барандову нису више полагали на такве гласине, тако да то Форману није у већој мјери ни правило проблеме. Љубав једне плавуше су и у дистрибуцији доживјеле веома изузетну судбину. Плавуше су постале један од комерцијално најуспјешнијих филмова чехословачке кинематографије.
На крају, лична нота, писац ових редова је имао част, привилегију и велико задовољство за вријеме студија филмске и ТВ режије (што му је касније одредило редитељски пут и филмску естетику), да слуша гостујућа предавања Милоша Формана 1993.г. на Прашкој Академији -ФАМУ.
(Аутор је филмски и ТВ редитељ)
Извор: РТЦГ
