Са Лажним царем, радни наслов Шћепан Мали, Предузећа Ловћен филм, сценаристе Ратка Ђуровића и редитеља Велимира Веља Сојановића почиње производња дугометражног играног филма у Црној Гори.
Овај филм је први црногорски играни дугометражни филм са ауторима из Црне Горе, и не само то ово је и први играни филм са историјском темом, дакле филм епохе и то не само у Црној Гори , него у ондашњој Југославији. Почео је да се снима јануара 1955. године у атељеу тадашњег ЦФС Кошутњак у Београду, а почетком марта екипа је наставила снимање екстеријера у Цмој Гори. Мило Јовићевић је предложио тему о Шћепану Малом, о људима његовог доба, његовој и њиховој судбини и судбини Црне Горе тога времена. Филмом Лажни цар, шестогодишњом епизодом из црногорске историје почиње и играни филмски опус Ратка Ђуровића и Велимира Стојановића.
У историји неких народа било је самозванаца, нарочито код словенских народа. Од свих тих самозванаца Шћепан се разликује. Ни један самозванац није имао такав животни пут као Шћепан. Сваки нама познати самозванац сам се натурио свом или неком другом народу, док су главари Шћепана открили; он им је био потребан, а народ га је прихватио и држао шест година као свога господара.
Истога трена када су откривени, сви остали самозванци су и уништени. И то већином од народа којем су се натурили и који је повјеровао њиховој лажи. А Шћепан звани Мали, када је откривен да није цар, не само да није уништен или проћеран, већ се тек онда потпуно учврстио као народни управитељ. Шћепан је заклан подвалом и наређењем скадарског Мехмед-паше Бушатлије, који му другачије, осим на подао начин, није могао доћи главе.
Шћепана су ван сумње, створили црногорци, којима је он био потребан у једном времену страшне анархије, када су пљачка и крвна освета биле прешле у лудило. Познато је да је група владара знала да он није Петар ИИИ. Медјутим, једини начин био је да ауторитетом руског цара заведу некакав ред у бесудниј земљи. Занимљиво је да је Петар И, који узима власт одмах по Шћепановој смрти, имао тада 26 година. А можда је још занимљивије да се Петар И вратио у Црну Гору са школовања из Русије исте године када је Шћепан бануо у Маине. И да је читаво вријеме до Шћепанове смрти провео под његовом управом, без противљена, било каквога.
Требало је објединити народ против непријатеља, и како лијепо казâ војвода Вуксан (Боро Беговић) у филму: »Цара ми дајте, а је ли он прави или криви, чисти ли нос руком или не, оставите ви то. Народ се од давнина нада у цара московскога. Није имао у ког другог, па ево цара, и ако није, а ко зна, можда и јест. Не пустимо то из руку. Турци су пред нама!«
Сцена:
Шћепан сријеће дјечака који свира дипле. Дјечак га поздравља скидајући капу и сопштава му да га у селу зову цар, и да је он високога рода, да тако треба када се разговара са њим. Шћепан, затечен необичним поздравом и његовом причом, одлази кући, Вуку. У кућу нема никога. Погледује се у огледало, мршти се, позира пред огледалом с неким благим узбуђењем.
Ова сцена пред огледалом, без сумње подсјећа на низ каснијих америчких и француских филмова, у првом реду Таксиста (1976. р. М. Сцорсесе) и Мржња. (1995. р.М. Кассовитз ). Говорило се да му је и име било лажно. Можда је тако, али његове идеје то нијесу биле. Борио се против крвне освете и посезања за туђом имовином, негативних појава племенског друштва. Одвојио је црквену власт од свјетовне. Није користио власт за особни ужитак и богаћење. Свој је живот подредио аскези, те су га држали за цара који кошта »оку меса и кило љеба на дан«. Одрубио му је главу, бритвом, његов слуга, грчки избјеглица Станко Паликарда 22. септембра 1775, на наговор Турака и Млечана, а можда и Руса.
Сцена;
Када стиже џебана, за наставак борбе против Турака. Шћепан долази с четом која је разбила Турке у Дугу крваву и отела им џебану. Долазећи на договорено мјесто, Црногорци на специфичан ратнички начин поздрављају тај чин, соколовим криком и викањем са врхова високих стијена. И ова сцена без сумње подсјећа на много касније настале сцене из америчког филма, оскаровца, Плес са вуковима.( 1990. р.К.Цостнера).
Лажни цар је особен и по томе сто је био први играни филм, направљен у бившој Југославији, у којем је тонско снимање дијалога обављано на терену, а не насинхронизовано у студију, како је тада била уобичајена пракса. У тадашњим техничким условина било је то велико оптерећење за екипу. Асистент режије (који је и глумио у филму) Мило Ђукановић стајао је на капији манастира и објашњавао једној групи статиста како да уђу кроз врата, опомињао је да буде тишина, да посматрачи на зиду не разговарају за вријеме снимања и да се не корача. А онда, када је све било спремно, зачуо се пуцањ из пушке, птице који су весело цвркутале на стаблима распршили су се, и камера је зазујала.
Тако је почињао сваки кадар да се снима. Сценограф и костимограф Лажног цара био познати црногорски сликар Мило Милуновић. Премијера Лазнога цара одржана је у Титограду и на Цетињу 21.октобра. 1955.године. Од црногорских глумаца играли су: Васо Перишић, Деса Живковић, Петар Беговић, Боро Беговић, Јунус Међедовић и Милош Јекнић. Сниматељ је био Фрањо Водопивец, а главне улоге тумачили су: Раде Марковић, Рашо Плаовић, Љубо Тадић, Мато Милошевић и Виктор Старчић.
Лажни цар послије премијере у Титограду, Цетињу и Београду приказиван је у Словенији и по мишљењу тамошње критике доживио велики успјех. У чланку из два главна љубљанска листа: Људској правици и Словенском поречевалцу, указује се на велики успјех првог црногорског играног филма.
»Приказ у Правици почиње констатацијом да се првим црногорским филмом у нашој кинематографији родила нова врста филма, историјски филм. Писац сценарија Ратко Ђуровић дошао је до потпуно нових података о Шћепану Малом којима је несумјниво обрадовао историчаре. Прелазећи са сценарија на режију, он закључује : Филм је, једно између наших најбољих дјела, јер је по ономе што је за њега најважније, а то је по ономе што хоће да нам каже, заиста значајно филмско остварење. Нарочито му треба одати признање с обзиром да је то први играни филм Велимира Стојановића.
Приказ у Поречевалцу почиње овако: Радозналост с којом смо очекивали премијеру првог црногорског играног филма у производњи Ловћен филма претворила се у велико изненађење. Изненађење је утолико веће што су црногорски филмски радници већ при свом првом филму сломили тврд орах који је и искуснијим екипама поломио зубе. Наиме, они су посегли за историјском темом која не захтијева само посебан начин играња већ и добру технику, сниматеље и велики број статиста.
Тај смјели избор теме и труд донијели су им и изненађујуће лијеп успјех. Рецензент одаје посебно признање аутору сценарија Ђуровићу за његов спретан, духовит и неизвјештачен дијалог. Исто тако он хвали редитеља Стојановића да је у филму спровео јединствени стил, избјегавајући сваку романтику.
Пише:
др Радослав Т. Станишић
филмски и ТВ редитељ
Извор: rtcg.me
