У претходних тридесетак година колико траје тренерска каријера Жељка Обрадовића, мењала су се правила и стилови кошарке, формати такмичења, најбољи играчи и клубови, али једна једина ствар није – најбољи тренер ове прелепе игре. Многи су покушавали да открију ту најбоље чувану тајну европске кошарке, која носи одговор на питање како Жељко успева да све ове године буде у врху своје струке, а његови тимови на врху Европе. Тајна је и даље сигурна, а све док је тако, сигуран је и сан навијача Партизана о још једном одласку у бесмртност
Одлука извршног одбора Евролиге, донета средином јуна 2022. године, да специјалну позивницу за наредну сезону добију Валенсија и КК Партизан, изазвала је одушевљење међу навијачима београдског тима, који су дугих и болних девет година чекали на повратак у елитни ранг такмичења. Учешће у Евролиги од егзистенцијалне је важности за клубове, поготово оне који нису у приватном власништву.
Наступ у најквалитетнијем европском кошаркашком такмичењу обезбеђује бољу позицију у преговорима са потенцијалним играчким и спонзорским појачањима. Знао је то и тренер Партизана Жељко Обрадовић који је на уводној конференцији, годину дана раније, истакао повратак у Евролигу као основни циљ: “Свестан сам шта значи мој долазак, шта се очекује, једино што нас интересује је да будемо неко ко ће да игра Евролигу, али не на годину дана, већ да буде саставни део такмичења. Мислим да је Партизану ту место и да Партизан то заслужује”.
Вера у себе
Повратак Жељка Обрадовића и Евролиге удахнули су нови живот црно-белима, а ефекат се могао приметити одмах – продато је 11.500 сезонских улазница за Партизанове утакмице, рекордан број у историји европске кошарке, док је тим појачан квалитетним играчима попут Егзума из Барселоне, Нанелија из Макабија и Папапетруа из Панатинаикоса. Еуфорија навијача расла је са сваким новим потписом, али ипак је поглед на тренерску клупу Партизана нешто што је давало повод и темељ за сваки оптимизам.
Међутим, већ прве утакмице у Евролиги показале су да је пред трофејним стручњаком озбиљан посао како би Партизан стигао на ниво који су очекивали еуфорични навијачи, а вероватно и сам Обрадовић.
Црно-бели су изгубили уводне три утакмице у такмичењу, док је средином децембра поглед на табелу показивао скор 4-9. Када се томе додају и два пораза у АБА лиги, аларми за узбуну су се огласили. За психу играча и навијача није утеху представљала ни чињеница да су порази углавном били с малом разликом и у неизвесним завршницама. Стање еуфорије заменило је стање депресије. Почела су да се постављају питања о селекцији и карактеру екипе, игри плејмејкера, великом броју странаца и малом учинку домаћих играча, избору Пантера за капитена, учинку појединаца…
Резултатска криза и притисак јавности обично терају већину клубова да у кризним моментима повлаче драстичне мере попут промене тренера или појединих играча.
Вероватно би тако поступио и Партизан од пре пар сезона. Овај Партизан, са Жељком Обрадовићем и Зораном Савићем, који имају потпуну аутономију у вези са спортским питањима, није одступио од плана припремљеног на почетку сезоне. Веровали су у сопствене процене, вредан рад и играче. Када су ови почели да правдају указано поверење и очекивања, почела је да расте и екипа која је у последњих 20 кола најбоља у читавој Европи. Који су разлози за тако драстичан преокрет?
Одбрана као кључ
Највећи проблем Партизана, али уједно и највећи простор за напредак, представљала је игра у одбрани. Противници су лако пробијали прву линију одбране терајући остатак петорке на помоћ и ротације које су обично касниле. У тзв. “неџт” пицк–анд–ролл одбрани помоћ је са првог паса умела да буде непотребно дубока, што је стварало простор за отворене тројке противника. Често је и недостатак комуникације између двојице одбрамбених играча уносио забуну која се врста одбране игра, а то је за последицу имало лаке поене ривала. Посебан проблем представљала је и лоша селекција фаулова ван бонуса, па су противници након преузимања сувише лако долазили до обруча уместо да се зауставе прекршајима.
Поред жеље, енергије, агресивности и добре комуникације, за бољу одбрану потребан је и што дужи састав. Ротација Партизана је средином децембра појачана опорављеним репрезентативцима Аврамовићем и Смаилагићем. Жељко је први пут од почетка сезоне добио прилику да на тренингу рачуна на све играче што се, по његовим речима, одразило и на сам квалитет тренинга.
Поменути Аврамовић је донео велику агресивност на спољне играче противника, а Смаилагић ретко виђену способност да украде лопту противницима на искакању приликом одбране пика. Остатак тима је освежен дужом ротацијом и правилнијом расподелом минутажа и одговорности, па су одбрамбене ствари дошле на своје место. Свежина се највише осетила код носилаца игре који нису више били принуђени да играју више од 30 минута у евролигашким дуелима, па су њихове одлуке у завршницама утакмица постајале све рационалније и квалитетније.
Све је то био увод у друго полувреме утакмице против двоструког узастопног првака Европе, турског Ефеса. Екипа Партизана успела је да се врати из двоцифреног минуса и сада већ чувеном тројком Нанелија прекине низ пораза у неизвесним завршницама. Са ове временске дистанце, поменута утакмица представљала је прекретницу сезоне.
Екипа је почела да верује у себе, а навијачи су почели поново да верују у екипу. Штарк Арена постала је дупке пуна на утакмицама, а Партизан је почео да побеђује и тимове који су у моменту одигравања утакмице држали прво место на табели попут Фенербахчеа и Монака, касније и Олимпијакоса, Реала…
Победнички низ
Преостао је још само један наратив који су црно-бели морали да демантују, а то је да су “домаћинска екипа” која нема довољно јак карактер да добија на узаврелим гостовањима. Прилика за тако нешто се указала против Црвене звезде крајем јануара у Пиониру, а Партизан је до тада остварио само две победе на гостујућим паркетима у Евролиги. Додатни притисак стварале су и две победе Црвене звезде над Обрадовићевим изабраницима у дотадашњем току сезоне, па би и трећи пораз од најљућег ривала био раван катастрофи. Ношени фантастичним Ледејем, дотад критикованим због слабог учинка у дербијима, црно-бели су однели јако битну победу и “постали мангупи у туђем дворишту”.
Ношени самопоуздањем и вођени најбољим тренером у историји ове игре, црно-бели мангупи су победили на пет од шест преосталих гостовања у Евролиги, док су се на домаћем терену поигравали са противницима и са двоцифреним разликама их пратили на Аеродром “Никола Тесла”. У последњих 20 кола београдски тим је славио на 15 дуела, а посебно су импресивно деловале победе над главним конкурентима за освајање лиге, Олимпијакосом и Реалом. Низ фантастичних резултата довео је црно-беле у борбу за пласман у Топ 8 Евролиге, што је дефинитивно и потврђено величанственом победом на гостовању у Монаку.
Пласман у најбољих осам тимова Европе крунисао је податак да је Партизан најбоља нападачка екипа са офанзивним рејтингом једнаким 121,2 (број поена на 100 поседа лопте). Такође, црно-бели су и најпрецизнија екипа Евролиге у шуту за три поена и са линије слободних бацања. Поменуте статистике најбоље показују колико Обрадовић “осећа” своју екипу и сваког њеног појединца. Упркос појединим тенденцијама модерне кошарке и уплива аналитике која тврди како је игра у изолацији превазиђена а шут са полудистанце неефикасан, Жељко схвата да је управо изолација огроман форте једног (Егзум), а полудистанца другог (Пантер) његовог играча, па им појединим акцијама и сетовима чак и помаже да доспеју у дате ситуације.
Жељкова кошарка
Претходних неколико реченица могле би створити слику како Жељко пркоси модерном, али би то био најпогрешнији могући закључак зато што између имена “Жељко” и синтагме “модерна кошарка” стоји знак једнакости. Добар део актуелних трендова осмислио је, имплементирао или, у крајњем случају, популаризовао управо Жељко Обрадовић. О његовој величини и значају може да се пише и прича данима, али као што је и легендарни Душко Вујошевић волео да каже, највише значи похвала из еснафа, а не постоји тренер у европској кошарци који ће, упитан ко је најбољи тренер у историји, изговорити било шта друго осим – Жељко Обрадовић.
Велики разлог Партизановог успеха лежи и у фантастичном односу на релацији тренер-играчи-навијачи. Тренер калибра Обрадовића ужива велики ауторитет међу играчима, а то је заслужио не само огромним знањем које поседује, већ и поверењем које им пружа. Уочи сезоне под знаком питања била је већина појединаца из састава Партизана: да ли је Егзум способан за улогу примарног организатора игре, да ли ће се Пантер снаћи у улози капитена, да ли ће Лесор поправити одбрану која му је некада представљала основну ману… Дословно сваки играч Партизана је напредовао у току сезоне и кроз рад са Обрадовићем, о чему сведочи податак да се Лесор налази у конкуренцији за најбољег играча Евролиге, а Мадар и Смаилагић за најбољег младог играча. Данте Егзум је дуплирао своје бројке из Барселоне, док је Кевин Пантер огромне поентерске способности надоградио и све бољом игром у разигравању остатка екипе.
Жељков статус божанства међу навијачима Партизана не треба много да се објашњава, али је интересантнија тема како је једна група кошаркаша разних националности успела да за тако кратко време освоји срца 20.000 навијача који редовно испуњавају Штарк Арену. Колико су Гробари заволели своје љубимце види се и кроз велики број камерунских застава, што је одговор на провокације навијача највећег ривала који КК Партизан називају КК Камерун алудирајући на велики број тамнопутих странаца. Утисак је да је француски центар Матијас Лесор први остварио конекцију са тифозима, које је одушевљавала његова борбеност на граници фанатизма. Сада је већ постала традиција да након утакмице приђе трибини и, попут вође навијача, са шалом око врата и мегафоном у руци започне навијачку песму коју остатак хале са одушевљењем прихвата.
Феномен навијача КК Партизан
Мало по мало, навијачи Партизана су померали границе верности и обарали рекорде гледаности, а често су снимци и фотографије спектакуларних кореографија одлазиле у Европу путем друштвених мрежа. Партизанова утакмица поново је постала знаменитост Београда и догађај коме се просто мора присуствовати. Карте су распродате и по неколико месеци уочи утакмица, након чега следи општа јурњава и потрага за њима.
Дуелима Партизана у регионалној АБА лиги присуствовало је у збиру око 100 хиљада, у Евролиги више од 300 хиљада гледалаца, а обе бројке представљају апсолутне рекорде поменутих такмичења. Импресиван гест верности навијачи су доказали на гостовањима, па је тако КК Партизан имао 3000 својих људи у Минхену и Милану, 2500 у Болоњи и Берлину, неколико стотина у Монте Карлу, Барселони и Мадриду, а пар десетина у Каунасу и Истанбулу.
Традиционално верним навијачима Партизана из Црне Горе, Македоније и Републике Српске почели су да се прикључују и људи из Словеније, Хрватске, Бугарске и Мађарске, а по речима Жељка Обрадовића, често долазе и гости из Шпаније, Италије, Грчке… Гестови попут аплауза читаве дворане Хрвату Марију Хезоњи и Бошњаку Џанану Муси доприносе позитивним утисцима које странци носе из својих посета Београду, али и уливају наду у нормалније односе међу народима са ових простора. На еуфорију око КК Партизан нису остале имуне ни бројне познате личности, па се све чешће у првим редовима Штарк Арене могу видети естрадне звезде, бизнисмени, бивши спортисти, али и истински великани уметничког живота Београда попут Драгана Бјелогрлића, Зорана Костића Цанета и Богдана Диклића.
„Краљ је Краљ“
КК Партизан је пласманом у осам најбољих тимова на Старом континенту у потпуности оправдао специјалну позивницу за учешће и постао први српски клуб који је остварио такав успех у актуелном формату елитног такмичења. Место у четвртфиналу Евролиге осигурао је раније него турски великан Фенербахче или првопласирани тим шпанског првенства Басконија. Противник црно-белих у борби за одлазак на Ф4 биће познат након последњег кола, у оптицају су Барселона, Реал и Монако, али делује да се поменути клубови више плаше Партизана него Партизан њих, о чему сведочи и изјава помоћног тренера Монака Мирка Оцокољића: “Сигурно сви желе да их избегну у плејофу. Због тога што знам да могу да заврше на петом месту и да се са њима састанемо, не бих волео да играмо против њих. Више бих волео да играмо и против Макабија или Фенербахчеа. Самим тим сам све рекао када је у питању Партизан”.
Пре само две године, црно-бели су сезону у регионалној АБА лиги окончали на седмом месту. Уколико победе Панатинаикос у утакмици последњег кола, овогодишњи регуларни део Евролиге црно-бели ће завршити на петом или шестом месту. Упитан да прокоментарише недавне успехе и успон Партизана, некадашњи Жељков помоћник Ердем Џан кратко је одговорио: “Краљ је краљ”. Зна се добро на кога је мислио и кога сматра најзаслужнијим што је једном посрнулом великану враћено достојанство и стари сјај.
У претходних тридесетак година, колико траје његова тренерска каријера, мењала су се правила и стилови кошарке, формати такмичења, најбољи играчи и клубови, али једна једина ствар није – најбољи тренер ове прелепе игре. Многи су покушавали да открију ту најбоље чувану тајну европске кошарке, која носи одговор на питање како Жељко успева да све ове године буде у врху своје струке, а његови тимови на врху Европе. Тајна је и даље сигурна, а све док је тако, сигуран је и сан навијача Партизана о још једном одласку у бесмртност.
Миленко Јањић
Извор: Време
