Пише: Милован Урван
Е, чуда! Читам јуче на порталима како постоје индиције, све са минималним информацијама надлежног менаџмента, како је неко припремао антентат на господина Предсједника. Свашта! Наш је поштовани Предсједник, политички гледано, толико безазлена персона да је таква могућност незамислива. Ну, добро, ако они који су добро обавијештену кажу да ту нешто ипак има — нека то испитују, и нека јавност то тако и прими к знању Дочим, нијесам часио часа, што се оно вели, те сам читао коментаре по порталима, бивајући знатижељан да видим како ову вијест прима наше грађанство.
Коментари, очевидно, иду у два смјера. Једни који се, попут мене незнавеног, чуде на саму помисао да би ико имао икаквог могућног разлога да угрози живот и безбједност нашег Предсједника; други пак налазе да је мотивација посредна, јер би се иза припреме атентата могла крити крупнија завјереничка намјера чији је стварни циљ дестабилизација Црне Горе.
Јакако, битан индикатор читаве приче јесте информација која каже како се атентат припремао у режији неке регионалне државе. Не зна се или неће да се каже које, али коментатори су и по том питању подијелили сумње и анализе у два смјера. Једни који мисле како предсједник само копира, имитира, подражава, једног предсједника из региона, док други кане да иза свега може стајати исти тај предсједник.
Ну, шта чељаде може закључити из тога!? Јасно је, чини се, само једно. Грађанство Црне Горе сваку могућну тему од јавног значаја, одмах – без обзира на реалност – убаца у диоптрију својих идеолошких погледа на свијет. Па ако си близак једној странци, онда то и тумачи, па чак и промовиши у том смјеру, и тако редом.
То је, како се каже, „политички инжењеринг“. Е, што ‘но вели један локал-политички забављач јавности из града под Требјесом, „кукала нам мајка“ с ‘ваком памћу. А, ја, ево, и рукама гранам, кано он, док ово пишем, не знајући ни сам зашто. Ну, што ћеш, мора инсан дати себи одушка!
Узгред речено, господин Предсједник се и сам огласио, препуштајући надлежним органима да раде свој посао, а он ће наставити да ради свој посао. Да, да. Баш тако. Треба знати ко коси, а ко воду носи. Каже, дакле: „У потпуности сам непоколебљив када је у питању мој дио посла, а он се тиче грађанске Црне Горе, земља без корупције, без криминала, земља чланица ЕУ“ – образложио је Предсједник. Ну сада, бар да ме то обрадовало! Дочим, морам признати, не без цинизма, да ово опредјељење звучи бајковито, као утопија. „Земља без корупције, без криминала, земља чланица ЕУ“. Никако, али никако не могу да повјерујем да је то могућно. То стварно звучи као хепиенд. Да сам ја дао ову изјаву, некако бих био умјеренији, рекао бих да остајем посвећен борби против корупције и криминала. Е, ви‘ш то ми дјелује пристојно, реално, изводљиво, лишено демагогије.
Такођер, не бих ЕУ баш цијенио као Елдорадо. Био бих пословично умјерен. Искрено речено, ми пут у Јевропу све мање видимо као пут у неке нове вриједности, већма то некако буквално доживљавамо, као да стварно негдје путујемо. Ну, ипак ћемо остати ту гдје већ јесмо, па чак и када и ако постанемо, како се каже, пуноправна чланица ЕУ.
Још да кажем мени ова Јаковљева бајковна имагинација дјелује као некакво политичко созерцање, како би стари рекли; дакле, као некакав европска контемплација.
На концу, да ме ко не би оптужио да сам евроскептик, препоручио бих евентуалним тужитељима да се крећем у добром духу аутоироније. Јербо истина је да не идемо у ЕУ што хоћемо, него што морамо.
