Ексклузивни гост овогодишњег Сајма књига био је Ерик-Емануел Шмит, један од најпознатијих француских и светских драмских и прозних писаца, члан чувене Гонкурове академије. У Београду је представио нови роман „Други живот Адолфа Х.“, две сликовнице за децу, и присуствовао извођењу свог комада „Да кренемо испочетка“ у режији Андрее Аде Лазић у Мадленијануму.
Трећи пут сте у Београду. Колико вам значи долазак овде?
– Трећи пут сам у Београду! Крај октобра, лепо је време и заиста волим да се враћам у Београд, јер овде осећам ту срдачност, добродошлицу и топлину.
Књига Други и живот Адолфа Х. заправо представља алтернативну историју – шта би било, кад би било. Како би свет изгледао да је Адолф Хитлер успео да упише ликовну академију?
– Идеју за ову књигу сам добио једног дана када сам био у посети Бечу поводом премијере једног од мојих комада. Ту сам упознао студента који ме је провео кроз цео Беч. И онда, у једном тренутку када смо пролазили испред Академије ликовних уметности, тај студент ми је рекао: „Ово је академија на којој је Хитлер покушао да упише сликарство“. Замислите шта би било да није одбијен, да је примљен на ту академију?
Ја сам, у ствари, у том тренутку схватио да би то била одлична идеја за роман и зато сам замислио ту алтернативну причу.
Роман има два тока, „пао“ или „положио“, и два јунака. Један је Адолф Хитлер, који није успео да упише академију и, по аутору, из фрустрације желео да овлада светом.
– А овај други, кога сам ја назвао Адолф Х., радио је на себи. Он је предузео на неки начин једну врсту психотерапије тако што је ту психотерапију примењивао уз помоћ уметности, али и са замишљеним сусретом са доктором Фројдом. И почев одатле, он је у ствари један сасвим коректан, исправан човек. Онда би 20. век изгледао потпуно другачије да се то тако десило.
Ерик-Емануел Шмит је један од најпознатијих драмских писаца данашњице. Његови комади играју се у 50 земаља света, а добро су познати и позоришној публици у Београду. Због тога је у Мадленијануму организовано специјално извођење његовог комада Да кренемо испочетка, у режији Андрее Аде Лазић, којем је први пут присуствовао и аутор.
– Врло ми је пријатно и потресно на неки начин да видим да, на пример, током представа које су рађене по мојим комадима, било да је то у Токију или овде у Београду, публика исказује емоције потпуно на истим местима. Ми смо сви створени од истих питања, од истих упитаности, од истих страхова и то је, у ствари, нешто што ме умирује.
Често пишете о религијама, то је ваша веома важна тема, али када је реч о вама и о вашем осећању бога и религије, један догађај из 1989. у Сахари је, заправо, био пресудан.
– Ја сам рођен као атеиста, у породици атеиста. Мој професор филозофије, Дерида, био је атеиста. Написао сам тезу о Дидроу, који је био атеиста. Дакле, изашао сам потпуно из једног атеистичког миљеа. Али онда једном, приликом боравка у пустињи Сахари… Ја сам у Сахару ушао као атеиста, а из ње сам изашао као верник.
Како се то десило? Једне ноћи остао сам преко тридесет сати сам под звездама, без хране и без пића. Али уместо страха, ја сам осетио једно огромно поверење и осетио сам веру у постојање неког вишег бића. И онда после тога осетио сам и потребу да истражујем различите религије, да видим да тамо има заиста људи који су ми слични, зато што све религије у себи, у ствари, имају у својој основи неку мистику и неку тајну. И по томе смо сви ми слични.
Како би гласио ваш животни мото, да ли га имате?
– Имам мото, а то је да треба живети сваки дан као да је у питању први пут. Значи потпуно супротно од онога што је говорио Толстој, који је сматрао да треба живети сваки дан као да је последњи у животу. Не, ја нисам онај који проводи живот говорећи свету довиђења већ који му говори добар дан, који пружа руке, који се отвара ка свету, који је увек спреман да дочека, значи увек ентузијаста. Тако да за мене живети сваки дан као да је први пут у животу је мој мото.
Ерик Емануел Шмит воли да пише и за децу јер су она сматрају спонтани филозофи који још имају моћ чуђења и жељу да постављају питања, па је на сајму представио и две сликовнице за најмлађе, Себично слонче и Острво слободе.
Извор: МАРИЈА МИЉЕВИЋ РАЈШИЋ/ РТС
