Селчук Бајрактар, турски бизнисмен, милијардер и зет председника Реџепа Тајипа Ердогана, могао би да буде тастов наследник на председничким изборима 2028. године. О томе медији спекулишу већ дуго, а такву могућност подгрејао је сам Бајрактар изјавом „Вол стрит журналу“ – да би могао да буде председнички кандидат, уколико то Ердоган буде тражио од њега.
Селчук Бајрактар рекао је у том интервјуу да тренутно није укључен у активну политику, али није искључио могућност да се у будућности активира.
„Можда кажем да, али то зависи од околности“, рекао је Бајрактар
Овакав приступ може бити последица не његове неодлучности, већ напротив, жеље да са једне стране буде активан политички чинилац, а са друге да остане веран Ердогану, сматра „Вол стрит журнал“.
Није то први пут да је Бајрактар наговестио могућност да ће постати наследник династије Ердоган и да ће ући у политику, будући да је и у интервјуу турским медијима говорио како би то могао да учини „уколико људи са страним агендама покушају да поставе препреке турској независности у војној технологији“ иако његова амбиција никада није била да се бави политиком или да буде председник.
Ердоганова политичка будућност све је неизвеснија, а и сам је најавио могућност (додуше по ко зна који пут) да се повуче, нарочито после убедљиве победе опозиције на локалним изборима.
Бајрактар, кога је Форбс недавно сврстао на листу најбогатијих Турака, располаже богатством од 1,2 милијарде долара. Он је председник и технички директор компаније „Бајкар“, турске војне компаније чији је најпознатији производ беспилотна летелица „Бајрактар ТБ2“. Она се доказала у више сукоба, као што су рат у Нагорно Карабаху или рат у Украјини, због чега је веома тражена роба. Кошта између два и пет милиона долара, па је међу главним конкурентима америчкој беспилотној летелици „Предатор“. „Бајкар“ је ту летелицу продао у више од 30 држава, а међу купцима су Азербејџан, Украјина, Пољска, Албанија, а недавно је и Косово добило прве такве летелице.
Та компанија је у свом успеху имала и здушну помоћ Ердогана, који је омогућио велике фондове за развој, а успешна употреба турских дронова, који су се доказали и против неких од најпопуларнијих ПВО система, какви су руски у Украјини, донела је Селчуку Бајрактару статус националног хероја и човека који је доказао да турска може да се такмичи са највећим државама, бар када је војна производња у питању. Поред већ чувеног ТБ2, „Бајкар“ развија и већу и модернију верзију ТБ3, али и дрон „кизилелма“, који више наликује борбеном авиону, него класичним беспилотним летелицама. „Кизилелма“ може да понесе чак тону и по наоружања, док ТБ2 може тек десети део тога.
Бајрактар – модерно лице Ердоганове политике
На страни Селчука Бајрактара као могућег Ердогановог наследника је то што представља са једне стране модерно лице политике коју води његов таст, али и то што је његов успех симбол националног поноса, што је у складу са растом новог национализма, како пише „Форин полиси“.
„Национализам је увек био снажан фактор у турској политици, храњен растућим осећајем националне небезбедности и геополитичким окружењем. Овај преварни контекст у исто време нуди могућности за пројектовање моћи, која стимулише напредовање национализма. Раст сектора војне индустрије, који постаје све важнији у стратешком и економском смислу, реконфигурише идеолошку структуру, па у њој национализам замењује конзервативизам као главну снагу“, пише „Форин полиси“.
Бајрактар се не бави политиком, али се појављује као млађа и живља фигура него што је то остарели „Реис“ (како се звао биографски филм о Ердогану, а заправо означава главара), тврди „Вол стрит журнал“.
„Бајрактаров политички потенцијал у највећој мери зависи од његових приватних послова са турском владом и његових приватних контаката са председником. У најкраћем, Бајрактарова растућа звезда још није изашла из тешке сенке његовог таста, ком дугује већи део метеороског успона компаније на чијем је челу“, додаје овај лист.
Његова предност је, међутим, тврди „Вол стрит журнал“, то што се ради о „техно-националисти“, што означава подмлађивање исламистичке идеологије, која је школована (у случају Бајрактара на чувеном МИТ-у) и чији век тек долази, уз симбол војне самоодрживости нације.
То је у складу са Ердогановом визијом Турске као јаке силе, чији утицај иде далеко изван њених граница.
Бајрактар је био у средишту таквог утицаја, када је његова компанија продала Азербејџану дронове, чија је улога била круцијална у сукобу око Нагорно-Карабаха, а Баку је успео да поврати ту деценијама отцепљену територију. Тиме је потврдио вековне везе Турске и Азербејџана, а похвале су стигле на само из Бакуа, већ и из Казахстана и Киргистана. Те три централноазијске државе тако су хвалиле „братске односе“ са Турском, а Бајрактар је постао пример „патриотизма и исправног економског национализма“, оценио је Аибек Барисов, шеф казахстанске Асоцијације предузећа одбрамбене индустрије.
„Бајрактар и његов ТБ2 су суштински симбол пантуркизма, ултранационализма и милитаристичког џингоизма (национал-шовинизма). И све троје су преовлађујуће у модерном турском политичком систему и дискурсу. Коришћење та три чиниоца можда није предуслов за успешну изборну кампању, али чврст турски национализам је историјски био заједнички именитељ свих турских државника“, написао је својевремено амерички историчар Теодор Ференбах.
Техно-национализам који надилази поделу на исламисте и кемалисте
Управо тај Бајрактаров техно-национализам надилази политичку поделу између исламизма (и његове „лајт“ варијанте коју покушава да провуче Ердоган) и секуларног кемализма, који је заснован на Ататурковој идеологији. Тако би Селчук Бајрактар могао да рачуна не само на традиционалне гласове његовог таста, који су склонији Турској као исламској империји у нешто „лакшем“ облику, већ и на гласове Кемалиста, чија је традиција секуларна држава, али и јак национални осећај.
Према истраживању истанбулског Кадир Хас универзитета, под вођством академика Мустафе Ајдина, једног од најугледнијих турских интелектуалаца и стручњака за унутрашњу и спољну политику, чак 75 одсто грађана Турске, секуларни и религиозни националисти чине чак 75 одсто бирачког тела у тој земљи.
То је огроман резервоар гласова у које би Селчук Бајрактар могао да урони, спајајући својим профилом бираче из две до сада непомирљиво супротстављене струје.
Симбол економског успеха
Међутим, није Бајрактар само симбол „националне независности“, већ и економског успеха, што је од посебног значаја у земљи која се већ дуго бори са веома високом инфлацијом. Као такав, могао би да са својих евентуалних изборних плећа збаци баласт економског посртања, који прати Ердогана у последње време.
Он долази из једног од економски најуспешнијих турских сектора, војне индустрије, чији је лидер. Војни сектор у Турској имао је експоненцијални раст у последње две деценије, тренутно 3.000 наменских компанија запошљава чак 80.000 радника, а извоз се мери у милијардама долара. Са друге стране, захваљујући том сектору, Турска је смањила свој увоз наоружања за готово 50 одсто, а сама војна индустрија увоз страних компонената са 80 на 20 одсто. Турска војна индустрија тренутно је 12. на свету по извозу, а сектор дронова, чији је Бајрактар представник, је међу првих пет на свету.
Селчук Бајрактар тако би могао да споји два пола Ердоганове политике. Први, којим је и дошао до успеха и моћи, када је, као либерално-конзервативни реформиста одлучио да се обрати бизнису и омогући му уживање у благодетима глобализације и слободне трговине, и други, у који се Ердоган трансформирао током владавине, националистички, са инсистирањем на самоодрживости и самодовољности Турске која не зависи ни од једне глобалне алијансе или моћне државе, а истовремено покушава да сама буде бар регионална сила.
Недељко Чолић
Извор: НИН
