Пише: Елис Бекташ
Трагедија која је потресла Македонију, када је у кочанском диско-клубу на стравичан начин живот изгубило неколико десетина младих људи уз вјероватноћу да број жртава није коначан, отворила је једно занемарено али веома битно питање. Зашто законодавна тијела у постјугословенским државама тако упорно оклијевају у доношењу закона којима се штити не само безбједност већ и квалитет живота?
Уколико су већ болно неспособна да успоставе легислативни оквир за обрачун са корупцијом и за рјешавање елементарних националних и грађанских права у складу са модерним цивилизацијским тековинама, због чега међу свим тим скупштинама ниједна не донесе барем закон којим би се пиротехника потпуно забранила?
Пиротехника је рецидив примитивних вјеровања да се буком могу отјерати злодуси и демони па јој као таквој нипошто није мјесто у друштвима која се размећу својим несујевјерним монотеизмом или својим просвјетитељским рационализмом. Поврх тога, осим пружања неколико часака радости недозрелој дјеци и недозрелим одраслим клипанима, она представља извор константне опасности и ризика по људске животе и имовину.
Поред буке која угрожава срчане и друге болеснике, дјецу, кућне љубимце и домаће животиње и која може оставити веома тешке посљедице, пиротехника је чест узрочник физичких повреда а, како се видјело у кочанској трагедији, она може узроковати и масовну погибију. С обзиром на физикалну и хемијску природу пиротехничких смјеса, пиротехничка средства представљају опасност и у складиштима те приликом транспорта.
Разлоге за законску забрану пиротехнике појачава и посвемашњи суноврат националне свијести услијед ког је било могуће да градске власти у Требињу издају одобрење за дућан пиротехничких средстава у здању Луке Ћеловића, у ком је поред градске библиотеке смјештен и Легат Јована Дучића са непроцјењивим и уникатним рукописним благом, те такође посвемашњи суноврат грађанске и цивилизацијске свијести услијед ког је могуће видјети продаваче како пуше своју цигарету на вратима тог дућана, препуног запаљивих и експлозивних испарења.
Све јаловији и све инкомпетентнији државни контролни апарати, све слабије и мање функционално елементарно и стручно образовање, све корумпиранији административни апарати… све то доводи до ситуације у којој је бесмислено постављати питање да ли ће се несрећа десити? То питање гласи – када ће се несрећа десити и ко ће бити одговоран?
Због тога и разум и хуманост налажу да се законодавним тијелима испоручи захтјев да без премишљања донесу законе о забрани пиротехнике. Не о њеном ограничавању и о подизању услова за њену употребу, већ о потпуној забрани. Шачица оних који зарађују за живот од трговине пиротехничким средствима и ретардирани осмијеси на лицима ситне дјеце и недозрелих клипана након што баце петарду недовољни су аргументи за остављање пиротехнике у животу овдашњих друштава.
