Пише: Елис Бекташ
Доналд Трамп једна је од најбизарнијих појава савремене историје. Нажалост, све су крхкији изгледи да ће се он задржати у простору бизарности – умјесто тога, Трамп је све ближи граници иза које је изложена галерија портрета историјских монструма.
Премда се у Бијелу кућу вратио добрим дијелом захваљујући и антиратној реторици, односно обећањима да ће радити на заустављању постојећих ратова и да неће покретати нове, само најнаивнијима и политички најтупљима није било јасно да се иза тих ријечи крије империјална агресивност, тек у погледу методе различита од оне коју су баштинили кабинети демократских предсједника САД.
Трамп је, ипак, опаснији од својих претходника из простог разлога што је он много више политички идиот, цивилизацијски шибицар и гребатор, естрадна карикатура… него политичар. Уз то је и фундаменталист и фанатик или се барем окружио ергелом таквих креатура које су, поред незајажљивом грамзивошћу, обиљежени још и дубоком вјером у властито послање. А идиоти са вјером у властиту историјску мисију, историја нас томе непрекидно подучава, најопаснија су врста идиота.
На неки начин, који је само наизглед парадоксалан, политички фанатизми у Техерану, Кабулу, Пјонгјангу… мање су опасни и малигни од оног који се закотио у Вашингтону и у његовој истуреној испостави, Тел Авиву. Из простог разлога штосу и Техеран и Кабул и Пјонгјанг свјесни да нису политички центри суперсила и да, без обзира на јавну реторику, нужно морају пристајати на одређене компромисе зарад властитог опстанка.
Парадигма данашњих Сједињених Држава је Доналд Трамп, уџбенички егземплар размаженог деришта из богате фамилије које је завршило једну од фамозних војних preparatory schools у којима такви младићи носе униформе и пролазе тајне, често и хомосексуалне обреде иницијације у тајним братствима, али остају заувијек обиљежени фрустрацијом и осјећањем недовршености јер никада нису постали прави војници.
Сасвим је разумљиво да такав дилетант буде опсједнут снагом оружја и војног апарата, па се таква фасцинација јавила и код Трампа, толико силовито да он без много премишљања шаље војне ефективе и на грађане властите земље.
Његова помирљивост према Москви нема никакве везе с миротворством као политичким опредјељењем, већ је та помирљивост саздана од два доминантна елемента – од шибицарског покушаја да Русији украде повољоан исход рата који се управо води у Украјини, те од страха пред руском војном моћи, што је можда и једини доказ постојања какве-такве рационалности у наранџастој карикатури из Бијеле куће.
Исфрустриран и огорчен због властитог страха пред јаким, Трамп компензацију налази у доказивању властите моћи пред слабијим, односно у пружању подршке све бјешњем ционистичком режиму у Тел Авиву, који је чврсто одлучио да слиједи визије својих идеолошких отаца, оних из задимљене минхенске пивнице.
Америчка подршка и све извјесније активно и оперативно придруживање израелској агресији на Иран пријети да прерасте у највећу кризу са којом се планета суочила још од оне кубанске, када су је часови дијелили од нуклеарне катаклизме. Иран несумњиво не располаже ефективима потребним да се сам супротстави здруженој израелско-америчкој агресији, али Иран није усамљен.
Међу државама које не гледају сасвим благонаклоно на радикални техерански режим постоји много оних чији су политички врхови свјесни шта би значила дестабилизација подручја јужно од Кавказа и какве би то мрачне перспективе отворило. Због тога је и више него изгледно да ће се, у случају ескалације тренутног сукоба, јавити и савезници Техерана, при чему не би било изненађење да се међу њима пронађе и Москва.
Наравно, напријед изнијети сценариј искључиво је хипотетички и не постоји ниједан аргумент на основу ког би се он могао прогласити за нужну и једино могућу извјесност. Постоји, међутим, нешто што јесте чињеница и извјесност и то је по свој прилици најмрачнији моменат досадашњег Трамповог предсједниковања, који би могао заувијек промијенити Сједињене Америчке Државе и трансформисати их из барем номиналне демократије у војну аутократију.
Предсједник Сједињених Држава овлашћен је да нареди употребу војних снага, али искључиво за операције ограничене по циљу, времену, простору и ангажованим снагама, попут, рецимо, операција за рјешавање талачких криза и слично. За одобрење операција којима се Сједињене Државе de iure и de facto уводе у стање рата надлежан је искључиво конгрес.
Управо у овом часу Трамп, са својом фундаменталистичком ергелом у врху савезне администрације, настоји да заобиђе конгрес и да америчку оружану силу употријеби у капиталној операцији која се по аутоматизму има сматрати ратом. Такав преседан једном би заувијек уништио сваку институционалну и демократску контролу над процесом доношења одлука о рату.
Свијет никада није био, нити ће икада бити мирно и спокојно мјесто, али ако Трамп и његова ергела успију у својим наканама и ако се одлучивање о употреби војних ефектива једне суперсиле која располаже нуклеарном тријадом сведе на шачицу фундаменталиста, човјечанство ће искусити нове димензије зебње.
Доналда Трампа у свему томе не треба доживљавати као ишта друго доли као бизарну и гротескну парадигму која се, барем номинално, налази на челу фундаменталистичке хоботнице која је својим крацима шчепала Сједињене Државе у стисак и питање је да ли ће га оне преживјети. А Трамп се као подесан квалификовао за ту улогу управо захваљујући својој карикатуралности, својим старачким амбицијама протканим све видљивијим знацима лудила и својим фрустрацијама.
Он је послужио сврси и све је непотребнији у тој улози, а оној коју номинално обавља, дакле улози предсједника САД, свакако никада није био дорастао. У противном не би, као увертиру за ничим оправдан рат против Ирана, ког тренуто води преко своје телавивске филијале, театрално водио рат против папирних сламчица и географских назива и то проглашавао историјским побједама.
Свијет се нагледао свакаквих будала и идиота на позицијама моћи, Доналд Трамп пријети да их многе засјени и да се високо пласира на all-time листи историјских карикатура. Ипак, постоји нешто опасније и дуговјечније од Трампа и његове фундаменталистичке ергеле. То је спремност многих да у појави таквих карикатура виде знак наде, само зато што их је опсјенило неколико парола креираних да се пробију до срца оних чији мозак одбија да ради свој посао.
