Пише: Елис Бекташ
Николас Мадуро није политичар за којим треба жалити и само венецуеланско друштво заиста зна шта значи живјети под влашћу таквог корумпираног популисте. Али пријетња и опасност које је у себи носио Мадуров режим ништавне су спрам онога што свијету нуди режим суманутих фундаменталиста у Вашингтону који су отпочели демонтажу Сједињених Америчких Држава као републике настале на идеалима просвјетитељства и њихову трансформацију у старовјековну империју која познаје искључиво закон топуза, нешто попут нововремене карикатуре царства Џингис-кана.
У свом дјелу Осамнаести бример Луја Бонапарте, Маркс минуциозно примјећује да Хегел, говорећи о понављању историје, пропушта да уочи како се она први пут јавља као трагедија а други пут као фарса. Но тај однос није увијек досљедан – Џошуа Абрахам Нортон био је симпатични и безазлени луђак који се средином XIX вијека самопрогласио за америчког императора. Нортон није имао апсолутно никакву политичку моћ али је уживао симпатије својих суграђана у Сан Франциску а уз то је послужио као инспирација бројним умјетницима, од Марка Твена и Роберта Луиса Стивенсона па до Селме Лагерлеф и Чарлса Буковског.
Безазлена фарсична карикатура Нортон данас се јавља у лику такође фарсичног и карикатуралног Доналда Трампа, који, јер ужива реалну политичку моћ, са собом носи и разоран потенцијал да историјску епоху претвори у позорницу за трагедију. А зашто је Трамп фарсична карикатура? Па зато што он, као ни његови најближи сарадници, није републиканац нити демократију доживљава као вриједност – за њега је демократска процедура била нужно зло путем ког се дочепао власти, али чим је по други пут засјео у Бијелу кућу, започео је, наравно, не сам, веома методичан процес демонтаже америчког устава и Сједињених Држава као републике.
Трамп себе доживљава као апсолутистичког императора па се тако и понаша, он је тај који прописује и октроише јавни интерес а сваку друштвену диверсификацију проглашава застрањењем и издајом. Као и Нортон, и Трамп је кловн, али он је кловн са шапом на црвеном дугмету и то га чини изузетно опасним. Комбинација кловна који у рукама држи војну моћ никада у историји није завршавала угодно, већ увијек трагедијом. Наравно, он још неко вријеме мора одржавати привид демократског политичара, али његови поступци недвосмислено показују да за њега, и за његову булументу, постоје само двије вриједности – профит као коначни циљ и војна моћ као средство за преваљивање тог пута.
Терористички напад на Венецуелу није, како то Клаузевиц вели у свом чувеном афоризму, наставак политике другим средствима. Ту је ријеч о пљачкашком подухвату, налик на монголске продоре ка западу. Уклањање Мадура са предсједничке позиције можда ће донијети неко краткотрајно олакшање венецуеланском друштву изгубљеном у лавиринтима популизма, демагогије и корупције, али дугорочно су Сједињене Државе учиниле нешто управо стравично – забиле су глогов колац у међународни правни поредак који је, са свим својим застрањењима и недостацима, ипак био каква-таква препрека повратку у дивљаштво.
Трамп се према међународном правном поретку и према Уједињеним нацијама односи на исти начин како су се Хитлер и Мусолини односили према Лиги народа. Те су институције далеко од узоритих али пружале су барем минималну могућност мањим и слабијим да остваре своја права у односима са већим и јачим. Трамп и остали фундаменталистички луђаци у врху Републиканске странке игру по таквим правилима презиру. За њих постоји само америчка војна моћ којој други морају да се покоре, јер су у визури вашингтонских луђака сви осим правовјерних Американаца људска бића другог и трећег реда. Уосталом, зар се нешто друго могло очекивати од камариле чији један од најистакнутијих репрезената пред ТВ камере излази са нацртаним крстом на лобањи, као ултимативном потврдом идеолошког лудила.
Трамп и његови пајташи, насљедници протонациста у америчкој политици, које још Луис Мамфорд визионарски препознаје у свом капиталном дјелу Мит о машини и чија ренесанса започиње још у вријеме наивног и млитавог демократе Картера, суштински су тоталитаристи. Али да би се то разумјело, прво је нужно разумјети да тоталитаризам није само репресија над различитошћу већ је он, као што му име говори, опсједнутост идејом тоталне, неограничене моћи. Закони, као друштвени уговори којима се моћ ограничава, за Трампа и његове пајташе вриједе само уколико се не односе на њих.
Једино ограничење које Трамп препознаје, јесте моћ другога. То је једини разлог због ког он преговара са Путином – да је ситуација на истоку другачија, да је Украјина нуклеарна сила а Русија да је ограничена на конвенционално оружје, Трамп би истог часа постао патрон и савезник Зеленском. Овако га обуздава страх од руског нуклеарног арсенала и ништа друго.
Зато се Трамп одлучује за напад на Венецуелу, земљу са веома застарјелим и лоше опремљеним војним апаратом, дакле земљу која упркос бројности становништва, не представља озбиљног противника још увијек најмоћнијој војној сили на планети. Али он тим нападом уједно удара и на саме темеље уставности Сједињених Држава јер с позиције предсједника заобилази конгрес и покреће здружену војну операцију широких размјера, односно уводи САД у ратно стање. Агресијом на Венецуелу Трамп је конгресу одузео моћ над предсједничким институтом и себе је устоличио као крижанца апсолутистичког сатрапа и рајхсканцелара.
Након Венецуеле више нико не може бити сигуран да се сутра неће наћи на удару Трамповог пљачкашког експанзионизма, с изузетком неколико нуклеарних сила, мада и оне имају само крхки и вариљиви ослонац у супротстављању вашингтонском лудилу. Али проблем не станује само на адреси Пенсилванијска авенија 1600 СЗ. Трамп би био немогућ да на планети не постоји критична маса десничара, фундаменталиста и нациста, а уз њих и маса политичара који нису друго доли понизне слушкињице корпоративизма и који су идеју јавног добра свели на испразне пароле док су политику претворили у услужни сервис за интересе корпоратократије.
Босна и Херцеговина савршен је примјер за разумијевање тог планетарног феномена који је омогућио успон трампизма као пљачкашког експанзионизма. Док водеће хрватске и бошњачке политике поздрављају Трампову терористичку авантуру у Венецуели, дотле српска водећа политика, још увијек оличена у лику Милорада Додика, кукавички шути и на тај начин потврђује да је, као и друге двије етничке политике, само кучкица корпоративизма као новог облика фашизма. Словачки предсједник Фицо један је од ријетких гласова разума и храбрости у збуњеној и уплашеној Европи која не зна како да се постави пред вашингтонским лудилом које испоставља све неумјереније захтјеве и упућује све експлицитније пријетње свакоме кога оцијени неподесним.
Политичари у малим и слабим земљама, попут Босне и Херцеговине и њених сусједа, који након Трамповог напада на Венецуелу говоре о суверенитету, макар и најограниченијем могућем, или су наивни дегенерици или мрачни покварењаци. Суверенитет као политичка и правна категорија данас постоји само за оне који у својим рукама држе моћ неограниченог уништавања, а остатак свијета нека се привикава на нове облике потчињености и послушништва, док не сване нека нова епоха која ће пронаћи лијек за лудило пљачкашког експанзионизма или док то лудило попут Уробороса само себе не прождере.
