Пише: Елис Бекташ
Загреб и Београд међусобно пребројавају ракетице и осталу муницију. Добро, није то ништа неуобичајено, још од завршетка Рата за распад Југославије те двије пријестолнице, уз повремено укључивање Сарајева кроз уста Бакира Изетбеговића или Зукана Хелеза, сваку политичку кризу, предизборну кампању или економски дебакл зачињавају ударањем у ратничке таламбасе и буђењем страха и осјећаја угрожености у бирачком тијелу.
Довољно је присјетити се хистеричних чланака у загребачкој штампи поводом најаве да ће Русија Србији поклонити неколико апарата МиГ-29, који никада нису стигли или још будаластије хистерије због никад саграђеног аеродрома у Требињу као пријетњи југу Хрватске, баш као да би ико на свијету био толико дебилан па да борбени аеродром смјести на пар километара од државне границе и у домет лаких и средњих минобацача потенцијалног противника.
Притом је управо Хрватска једина постјугословенска творевина која се колико-толико методично и функционално наоружава и опрема, превасходно захваљујући чињеници да је чланица НАТО-а те стога и подложна одређеним стандардизацијским протоколима и захтјевима компатибилности са другим чланицама тог савеза.
За то вријеме оружани апарат Србије наоружава се као у дућану робе широке потрошње и набавке страног наоружања најчешће су плод неког политичког договора државног врха са страним партнером, а не рационалне процјене усклађене са потребама и захтјевима војске, па се такво снабдијевање у пракси претворило у ноћну мору за логистичаре и планере обуке, али и за командни и комуникацијски апарат.
О стању Оружаних снага Босне и Херцеговине боље је и не говорити. Осим застарјелости и неусклађености технике са стварним потребама, ту је присутан и проблем одржавања, тако да је оперативна искористивост те технике далеко испод прага који осигурава барем минималну борбену готовост и употребљивост. Такво стање маскира се повременим будаластим изјавама водећих бошњачких политичара, попут изјаве Бакира Изетбеговићима о роботима-ратницима из домаће производње или изјаве Зукана Хелеза о изнајмљивању турских авиона за одбрану државне територије, те оне о дроновима домаће производње.
Оставе ли се по страни чисто војни аспекти те водвиљске представе са наоружавањем, уочиће се један моменат који је својствен примитивним или идеолошки острашћеним и фанатизованим друштвима, а то је вјера у чудотворно оружје које је довољно потентно да донесе одлучујућу превагу у рату. Вјера која Хитлера није напуштала ни када су се совјетски тенкови, самохотке и каћуше распоређивале око Берлина за коначни и уништавајући напад.
Поред тога, ту је ријеч о набавци минималних и скоро симболичних количина наоружања и убојних средстава. Једне су Сједињене Државе, као водећа свјетска суперсила, успјеле у једва десетак дана операције против Ирана спустити своје залихе модерне муниције на границу неприкосновене резерве. Шта мислиш, читаоче, колико би минута требало јужнословенским псеудодржавицама да испуцају своје адуте и да своје оружане апарате врате у улогу којој су дорасли и у којој се једино сналазе, дакле у улогу збира сеоских стража ојачаних паравојним одредима за прљаве послове?
Јужнословенске псеудодржавице структурално су и функционално деградирана и дегенерисана друштва у сваком погледу, образовном, легислативном, здравственом, економском, индустријском, културном, демографском… а у политичком погледу та је дегенерација доведена до екстремне вриједности и политика је у њима сведена искључиво на персоналну промоцију и на сервисирање корпоративних императива под димном завјесом бурлескне националистичке митопоетике, а сваки говор о јавном добру и јавном интересу у потпуности је загушен.
Таква друштва супстанцијално су импотентна за формирање функционалног оружаног апарата, способног да дјелује на стратешком и оперативном нивоу. Уосталом, на основу чега би неко вјеровао да дубоко корумпиране администрације које нису способне одржавати цесте и које су допустиле да се дјеца лијече СМС порукама могу створити ефикасне оружане снаге.
У Рату за распад Југославије, на остацима Територијалне одбране и резервног састава ЈНА створене су некакве милиције и фаланге које су колико-толико наликовале на војске и испуњавале барем неке формалне услове да буду сматране војскама. У међувремену су ти системи у потпуности демонтирани, складишта муниције су испражњена а друштво је препуштено дивљем капитализму, превасходно трговачко-накупачком.
То значи да је данас немогуће формирати чак и такве милиције какве су дјеловале у прошлом рату. Постојање малих професионалних војски које би, у складу са концепцијом и доктрином, требале послужити као језгра за формирање већих снага, недовољно је да амортизује општу друштвену дегенерацију која спречава успостављање било каквог функционалног система, почев од командног па до логистичког.
Највише на шта овдашња друштва могу рачунати, јесте да изњедре партијске фаланге ослонцем на заштитарска предузећа, ловачка удружења, airsoft и бајкерске клубове те на становнике казнено-поправних завода. Но такве снаге нису војска већ хорда која у себи обједињава дух нацистичких SA одреда и банди из серијала Побјешњели Макс. То значи да такве снаге не би биле способне за обављање било ког војног задатка на стратешком или оперативном нивоу, односно биле би подесне само за краткотрајна тактичка дејства на ограниченом простору и углавном против неупоредиво слабијег противника, те за већ традиционалне злочине против цивилног становништва и заробљеника.
А свако слављење војски и војних успјеха из срамотне представе зване Рат за распад Југославије није друго доли пружање оправдања будућим свињаријама за туђи рачун и будућим злочинима.
