Био је изузетно проницљив, али је наивно веровао да су сви људи по природи добри и поштени. Иако је потицао из осиромашене средње класе, без икакве шансе да напредује у животу, и био неугледне спољашности, није га изједала огорченост нити осећање мање вредности. Расне предрасуде, с којима се први пут сусрео у Јужној Африци, само су га изненадиле. Чак и док се борио против расне дискриминације, није делио људе по боји коже или друштвеном положају. Гувернер неке покрајине, краљ памука, напола изгладнели кули, обичан енглески војник, сви су они за њега били равноправна људска бића која имају иста права…
Он признаје грехе своје младости, мада нема шта ни да призна. На насловној страници његове аутобиографије су ствари које је имао код себе у тренутку смрти. Све заједно не вреди више од пет фунти, а ни листа порока у којима је уживао, бар кад су чулне радости у питању, није много богатија. Неколико цигарета, неколико залогаја меса, пар новчића украдених од служавке, две посете борделу (оба пута је побегао), неиживљена страст према газдарици у Плимуту, један излив беса – и то би било све.
Сам Ганди је у својим тридесетим годинама положио завет bramačarja, који подразумева не само обуздавање телесних страсти, већ и сузбијање свих чулних жеља. Тај завет је могуће одржати само уз посну исхрану, а поготово треба избегавати млеко, јер оно буди сексуалну жељу. И на крају, онај ко жели да живи у миру са самим собом и осталим људима, не сме имати блиске пријатеље нити гајити посебне симпатије према било коме.
Ганди је мислио да су блиска пријатељства опасна, јет „пријатељи утичу један на другог“, а пријатељска оданост може одвести на погрешан пут. То је вероватно истина. Ако човек воли Бога, или цео људски род, неће дати предност само једној особи. Управо ту почиње одвајање хуманистичких наука од религије…
На крају крајева, Ганди није имао искуства са тоталитаризмом. Рођен је 1869, и све је гледао кроз призму своје борбе за ослобођење Индије. Британска влада је имала обзира према њему, а он је то користио да би утицао на јавно мњење. Као што се види из поменуте изјаве, веровао је да може „променити свет“ и трудио се да његове идеје чује што више људи. Нажалост, те идеје немају никаквог смисла у земљама у којим противници режима без трага нестају преко ноћи. Када нема слободе штампе и слободе окупљања, немогуће је изнети критику на рачун владе, а камоли покренути побуну. Да ли Русија сад има свог Гандија? Чак и да га има, шта он може да уради? Једино што остаје руском народу јесте масовна грађанска непослушност, а судећи по ономе што се дешавало за време велике глади која је опустошила Украјину, ни то неће бити од велике помоћи. Метода ненасилног отпора добро се показала у борби против колонијалне силе, али питање је да ли се оне може применити и ван Индије, рецимо за смену режима.
Колико је Ганди заслужан за то што се до 1945. у британској јавности створила атмосфера подршке независности Индије? Да ли је он својом истрајношћу и мирољубивошћу допринео сузбијању нетрпељивости и мржње, као и успостављању дипломатских односа? Одговор је више него јасан. Ганди вам може бити одбојан као појава; можда мислите да није био никакав светац (није се ни он сам тако изјашњавао), или да је испосништво било само маска за његове нехумане и екстремистичке побуде – али, кад га посматрате као политичара и упоредите га са другим политичарима нашег доба, не можете а да се не запитате како ли је само успео да иза себе остави тако чист мирис!
1949.
Џорџ Орвел: У утроби кита, есеји, приче, чланци Стр. 84-91, Лом, Београд 2016. изабрала и превела с енглеског Мирјана Радмиловић
Извор: Макроекономија
