Штета што њихова препуцавања не могу да буду тајна, да не гледа јавност ту количину лицимјерја и те осуде, ко је више руком из касе зафатио и ко је кога за што уфатио
Деценијама се игра представа Корешпонденција. Мијењали су се глумци, али Пекићева прича је жива. Ових дана видимо да је живља него икад. Фирма пропада, а актери се дописују. Епистоларни роман у настајању, корице му не требају.
Изузетна прича, на оштрици бријача. Дописују се два стара партијска друга. Ништа директно, све мора да се чита између редова. Познају се довољно да су ријечи сувишне, шаљу се симболи јер се све капира на прву лопту.
Предсједник Мило никад није писао тако дугачко писмо као кад је одговорио Светозару Маровићу, дугогодишњем интимусу, својој некадашњој сјенци и фластеру. “Селим паши отпоздрав на писмо” је ништа при Миловом одговору Светозару. Као да испоставља рачун. Одавно се није правдао, није имао потребу. Таксативно, враћа сваку лоптицу, односно покушава. Са друге стране, све што Светозар проговори и напише у старту је одвратно.
Штета што њихова препуцавања не могу да буду тајна, да не гледа јавност ту количину лицимјерја и те осуде, ко је више руком из касе зафатио и ко је кога за што уфатио. Заправо је суштина ових писања, кореспонденције и епистоларне дпсовштине поента да докажу стари другови један другом ко зна више тајни оног другог. Ништа даље. А ви читаоци трпите док можете.
Зато, далеко је корисније на примјер читати изузетну књигу историчара Сајмона Сибага Монтефјореа. Наслов је “Писма која су промијенила свијет”. Нема наравно Мила и Света. Има Черчила, Пушкина, Микеланђела, Оскара Вајлда, Чехова, Балзака и Сулејмана Величанственог.
Довољно је и поћи на сајт глиф.рс и читати рубрику Кореспонденција. Вриједна свједочанства о дописивању Вирџиније Вулф и Вите Саквил-Вест. Дописују се и Хенри Милер и Курцио Малапарте, па Џејмс Болдвин пише нећаку писмо поводом 100 година ослобођења од ропства, пише и Сузан Сонтаг писмо Борхесу поводом десетогодишњице његове смрти, дописују се Албер Ками и Борис Пастернак али и Кафка са његовим оцем. Све је то далеко занимљивије, поучније, искреније и љепше него дописивање Мила и Света, два стара партијска друга што су се покачила око кесе.
У кореспонденцији између Џорџије О Киф и Шервуда Андерсона нашла се и занимљива реченица у којој она каже: “Јутрос сам виђела на столу коверат који је Штиглиц адресирао на вас – тако сам често жељела да вам пишем – нарочито двије ствари да вам саопштим – али не пишем – не пишем никоме – можда ми се не свиђа да говорим о себи људима – а писање то подразумијева.”
Дакле “писање то подразумијева”, а два стара партијска друга рекла су све о себи давно, овим писмима су само потврдили. Камо среће да писма нису отворена.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
