Пише: Душан Весић
Рок култура је била корисна за режим у СФРЈ јер је била спонтано братство и јединство у пракси. Зато је Државна безбедност помагала рок културу. Тада се водило рачуна да се међу „подобнима“ изаберу најбољи.
Пре отприлике петнаест година, у беспућима интернета обрео се занимљив текст, непотписан. Интервју са Живаном Велисављевићем, службеником Државне безбедности, требало је да нам открије како је Државна безбедност не само контролисала него и створила рок културу у Југославији. Луцидно написан, вођен тик изнад линије која би недвосмислено открила превару, текст је оставио велики утисак. Свако је могао да има кључ по којем би га прочитао.
Мој код је била чињеница против које нисам могао ништа: учествовао сам, наиме, у неким од „удбашких пројеката“, а знам да нису били удбашки, били су то „пројекти“ талента, рада и самоодрицања. Зато ми је било лако да одмах схватим да је реч о шали. Али, неко ко је само слушао плоче из даљине могао је да поверује у тај „интервју“ од почетка до краја, толико је то паметно сачињен текст у којем се вешто спојило добро познавање фактографије, заправо театарска, али и театрална конструкција радње и пародија на нивоу Монтија Пајтона.
У суштини, улога Државне безбедности на рок културу у Југославији још је неиспричана тема, отуд толико интересовање за „Живана Велисављевића“. Мада, како време одмиче, све изгледа као да ту, у ствари, и неће имати шта да се исприча. Главна улога Државне безбедности сводила се на то да нас је толерисала и кад можда мало претерамо. Рок култура је била корисна за режим у СФРЈ јер је била спонтано братство и јединство у пракси. Зато, наравно, да је Државна безбедност помагала рок културу, исто као уосталом сама држава, исто као уосталом сама Партија.
Међутим, једини заправо познат случај интервенције „одозго“ забележен је у Сарајеву средином шездесетих. Сви други, ако их је било, прошли су (бар засад) „испод радара“. Неко је, дакле, поставио Есада Арнауталића за уредника и главног продуцента у Радио Сарајеву. Данас знамо да је било немогуће доћи на ту позицију а да то нису аминовале све стране: и Државна безбедност, и држава и Партија. Али, тада се водило рачуна да се међу „подобнима“ изаберу најбољи, то је та разлика између оних тад и ових сад. Шта је, дакле, учинио Есад у лето 1965, пре округло шездесет година?
Најпре, растурио је три неперспективна бенда да би направио четврти, с којим би Сарајево – у том моменту музички центар без телевизије и дискографске куће! – колико-толико могло да парира „великим музичким центрима“ – Загребу, Београду и Љубљани. „Луталице“ су имале соло гитаристу Слободана Боду Ковачевића и басисту Фадила Реџића, али нису имале фронтмена, а тад је већ било јасно да је наступило време певача, стигао је бит. „Пауци“ су имали фронтмена Даворина Поповића, али нису имали ништа друго. Оригинални „Индекси“ хтели су да остану на инструменталним подлогама „Шедовса“, изашлим из моде. А мода се тада мењала брзо.
На ту тројицу, који ће до краја остати креативно језгро бенда придодат је Есадов млађи брат Исмет, звани Нуно, и бубњар Ђорђе Кисић. Можда је у набрајању чак требало почети с Нуном: прво је, у ствари, био Нуно, а онда су дошли Бодо, Фадил и Давор. На крају, избор Ђорђа Кисића за функцију бубњара донекле је изненадио јер је Ђока био знатно старији од „раје“ – од Даворина, на пример, читавих дванаест година. Међутим, причало се по Сарајеву „у поверењу“ да је Ђорђе изабран јер је био Србин из Црне Горе, таман да се у потпуности очува мултиетнички дух Сарајева. Да ли је то истина или није, тешко је рећи. Али, знамо сви да се „негде“ на националном и/или републичком кључу врло често непоколебљиво инсистирало. Свакако с правом, јер такозвани „мали центри“ (Сарајево, Скопље, Подгорица) никада не би добили шансу. Есад је још одлучио да име нове групе преузме од старе коју је гасио. Већ се по Југославији знало за оне инструменталне „Индексе“, па „што да се баци“.
Мада је аранжирао и продуцирао вероватно најлепши препев једне стране песме („Била је тако лијепа“ у извођењу Драгана Стојнића), Есад је знао да све то не вреди ништа ако своје нове „Индексе“ не натера да компонују. Да би их додатно подстакао, године 1966. забранио је да се у Радио Сарајеву убудуће снимају препеви страних песама. Своју визију будућности ширио је и даље од Сарајева, па га већ у лето 1967. затичемо на Хвару, где београдским „Џентлменима“ сугерише да извођења и препеви страних песама ускоро неће имати публику. (После ће „Џентлмени“ постати „Ју група“ и свираће само своје песме.) „Индекси“ ће прву своју вокалну песму снимити већ 1966. године. Прву југословенску рок плочу објавиће опет „Индекси“, 1967. године. Био је то пун погодак.
Од необичног експеримента Есада Арнауталића „Индекси“ су на крају постали прва збиља важна група у Југославији. Њихов утицај на рок културу показаће се пресудним. Од хируршке интервенције Есада Арнауталића у лето 1965. до смрти Даворина Поповића 2001, што је био природан крај бенда, потрајали су још тридесет шест година. Имали су музичаре величанственог талента, довољно скромне да никада не схвате да су могли да свирају барабар са својим идолима са запада, композиторе који су стварали своју музику не угледајући се ни на кога, велике песнике за сараднике и певача чија је емоција била (и остала!) недокучиво другачија од свих других. Имали су свој отисак прста и кад су свирали прогресивну фазу и кад су сарађивали с другим композиторима на фестивалским песмицама лошег квалитета. Имали су племенит звук и звучали су добро на свим бинама и на сваком озвучењу – јер су нас научили да је звук у прстима, а не у појачалу. Били су уважени од апсолутно свих. Никада нико није покушао да умањи или поништи њихову величину.
Па, ако је све то Државна безбедност смислила – добро је смислила. А није лоше ни да се сетимо да је Корнелије Ковач 1968, после једне године боравка у „Индексима“, преписао Есадов рецепт и – уз здушну подршку свих београдских структура – растурио „Елипсе“ и „Златне дечаке“ и направио „Корни групу“. Забава је могла да почне.
Извор: П-Портал
