Потребно је, али и љековито, наново ишчитавати традицију и историју, јер ми према историји најчешће имамо навијачки однос, а она је много слојевитија и комплекснија, пуна великих људских духова, поручује у разговору за “Вијести” првак драме Народног позоришта у Београду и један од најбољих глумаца региона Небојша Дугалић.
“Сви ми некад служимо сопственом опстанку, некада служимо тренутним потребама заједнице, а некад постављамо и темеље за нешто што ће тек наши потомци да доживе и живе”, каже он.
Дубоко вјерује, додаје, да су у свим историјама, свих народа, свих времена, увијек постојали неки појединци или групе које су положиле темеље за неко будуће вријеме, доприносећи развоју сопственог.
О томе говори подстакнут представом “Натпоп Којовић” и ликом знаменитог Будванина Антуна Којовића којег игра у дјелу насталом по тексту и у режији Виде Огњеновић, као копродукција ЈУ “Град театар” Будва и Градског позоришта Подгорица. Интересантан и студиозан позоришни комад успоставља дијалог између заљубљеника у Којовићево дјело и њега лично, јединственог по томе што се залагао за вриједности слободе, умјетности, воље народа, бивајући за тадашње живље неуобичајена и несхваћена личност.
О важности таквих личности, историје, али и нас самих који стварамо нову историју, те о времену у којем живимо, технолошким изазовима и замкама, Небојша Дугалић говори више у интервјуу за Вијести.
Иако није биографска представа, “Натпоп Којовић” профилише Антуна Којовића, недовољно познату личност, чак и у Црној Гори. Колико су људи попут њега, из малих средина каква је црногорска, важни на локалном, али и на глобалном нивоу? Да ли је и то негдје задатак театра, да их оживљава и преноси њихову ријеч?
Свакако да јесу важни. Ово свакако није биографска драма, више је псеудо-биографска или псеудо-фактографска. Наравно, она користи историјску, биографску грађу, али само као повод и као простор за учитавање свих оних проблематика које карактеришу то вријеме и епоху. Кроз такве, велике духове које су били у огромној несразмјери са својом околином, можда се најбоље осликава и неки глобални дух времена у којем су постојали. А опет то што је циклично, што је универзално, што се понавља и препознаје и дан-данас као нешто што је свима нама препознатљиво је оно људско које остаје видљиво. Кроз слику несразмјере једног таквог, посебног духа који је цијели свој живот провео, а заправо издржао, у том малом мјесту које је, како он каже, људождер, приписује себи као једину своју храброст. И заправо се ту отварају разне теме, много тога се може ишчитати и увијек је добро и љековито наново ишчитавати неке традиције, нека насљеђа, поготово историјска, јер ми према историји најчешће имамо неки навијачки однос. Историју најчешће посматрамо из перспективе ко је нама шта нажао учинио, гдје смо ми били јаки, гдје смо били хероји, ко је испао покварен и тако даље. Историјом, пак, владају неки много слојевитији закони, много компликованији, испреплетанији, не тако лако омеђиви. То је у драмском смислу захвално како бисмо осликали једно вријеме, не по томе како га ми паушално замишљамо данас, него да видимо како је то вријеме изгледало кроз неке појединце, кроз појединачне судбине, какве су то дискрапанце у карактерима од најпростијих људи, од људских злоба, бјесова, људских слабости, до страсти, жеља, врлина… А то је нешто што у свим временима, на овај или онај начин, у овој или оној форми, влада људима.
Историја се и тумачи и анализира, али је питање да ли је икада у потпуности реална и истинита. С обзиром на то, може ли искуство појединца некада да буде изнад колективне историје, догађаја и општих мјеста? У том контексту, колико је индивидуа снажна?
Ја дубоко вјерујем да су у свим историјама, свих народа, свих времена, увијек постојали неки појединци или групе које су извршиле неке неочекиване преврате, иако са много мањим снагама у односу на оно са чиме су се борили и рвали, или су положили темеље за неко будуће вријеме, а чему су заправо допринијели развојем у свом времену. Кроз историју, сви ми некад служимо сопственом опстанку, некада служимо тренутним потребама заједнице, а некад постављамо и темеље за нешто што ће тек наши потомци да доживе и живе. Историја је, наравно, веома широка тема и када је она у питању, много тога зависи од визуре, начина на који гледамо, пишемо или тумачимо историју или како из неких различитих догађаја и позадинских токова ишчитавамо, препознајемо, видимо, доживљавамо оно што нам је остало, који су то извори које користимо, какав је статус самих извора, ко су свједоци те историје којој вјерујемо и на коју се позивамо. Ту су многа питања која су сложена да бисмо о историји доносили неке паушалне закључке, па увијек морамо пажљивије да ослушнемо те нијансе и детаље унутар неких историјских токова.
Шта се на нивоу региона, илити некадашње Југославије, ишчитава или учи на основу историје, с обзиром на то да се њоме неријетко служимо и за достизање одређених политичких, идеолошких прохтјева?
Нажалост, најчешће је тако и користимо. Међутим, питање је да ли се од историје уопште може учити. Ми можемо да научимо законитости неких кретања, али видимо да ни у једном периоду та кретања нису била ни тако монолитна, нити је из њих могуће извући неке реалне и примјењиве идеје. Мислим, није да није, али је јако тешко аплицирати искуство једног прошлог времена на неко ново које је дошло са новим законитостима, новим закључцима, новим напрецима, новом технологијом, новим менталитетом… Дакле, напросто, неки прошли догађаји нису увијек сасвим примјењиви у нашем контексту. Ми уочавамо да се неке ствари понављају, али је велико питање да ли би нам, то што смо нешто научили из претходног, користило у примјени унутар наше историје, односно оне коју сами стварамо. Зато што наша историја, као и свака, између осталог, представља избор неких противурјечних интереса и великих сила, појединаца, жеља, аспирација… како који ентитети расту. То су нека природна пулсирања историје на која човјек тешко може појединачно да утиче, а врло често ни као народ. Видјели смо како неке велике свјетске силе у својим врхунцима, ођедном доживе нешто непланирано и цијело царство се потпуно неочекивано сруши, иако су све карте биле на њиховој страни.
Колико би човјек требало да буде отворен за пихватање, било кривице, различитости, новитета и промјена, а како би се заједничким снагама створио бољи простор (да не кажем заједница или свијет)?
Ја увијек покушавам да научим неку људску флексибилност, у смислу да пођемо од тога да у свакој ситуацији постоји много више рјешења од оних које ми видимо. Али, да би се нека рјешења догодила, прво морамо сами са собом да се прерачунамо, да другачије погледамо ствари и да се некако индивидуално потрудимо да потражимо рјешења. По мом мишљењу, рјешење не постоји само онда када је неко глув за неког другог, када нема љубав према другом човјеку у себи, када гледа само лични интерес, своје потребе, када занима само себе и сопствени опстанак. Ту, нажалост, тешко да има рјешења. Свака таква позиција иницијално нужно узрокује разне сукобе, продубљивање јазова, разлика, удаљености једних од других. Оно што ми можемо да пробамо јесте да у било ком домену овог постојања поставимо неке темеље за могуће сусрете. Умјетност јесте један од таквих простора. Када гледамо неко велико и добро умјетничко дјело, у било којој умјетности, ми никад не постављамо питање којој нацији припада аутор или шта је његова политичка припадност, јер је он урадио нешто чиме нас је све заједно дотакао, прозвао, побудио и пробудио да се запитамо о нечем’ дубинском, заједничком, а свом. Ја вјерујем да би у сваком простору било могуће примјењивати такве принципе, јер нажалост нека кретања су прилично неумољива и немилосрдна и са тим се некако морамо сналазити, али и суочавати и избјегавати их.
Умјетност, макар у неком одређеном тренутку, може све то и да понуди и да представи и упути…
Да, зато што је умјетност нешто најдубље људско што није условљено било чим спољашњим. И тај простор неусловљености и слободе, спознаје да смо нешто изњедрили и да је то што је из нас произашло нешто наше у чему се препознајемо, велики је луксуз у овом времену и велика је привилегија. Дијелити са људима та искуства и своје домете је нешто љековито. Притом, људи који долазе да гледају и уживају у тој умјетности, осјећају се испуњено, добро, покренуто и надахнуто, зато што су и сами негдје препознали дио себе у томе.
Реферишући на представу, али и досадашњи ток разговора, како савремено доба и технологија, утичу на човјека и умјетност?
Заправо је питање шта ће се заиста догодити са умјетношћу у оваквој брзини технолошког развоја који доводи до тога да се стварају машине које заиста почињу да буду креативне, саме доносе идеје, идејна рјешења, само је потребно да кажете шта желите и за какву намјену и да имате апликацију за то. То јесте да привидно олакшава ствари, међутим, поставља се питање шта ће се догодити са људским духом када почне да се ослања на машину. Хоће ли све у нама закржљати зато што нема потребе више да се мучимо око идеја, око стварања, око размишљања, рјешавања, свјетови ће нам се стварати и отварати по захтјеву, на клик.
Звучи тужно…
Звучи тужно и опасно, зато што се заправо догађа један опасан процес, зачиње се неки опасан плод обезличења човека, мисаоног човјека који више није потребан. Јер, ако машина може све умјесто нас, онда човјек више није потребан. Шта ће нам онда људи? Поставља се питање шта је далека посљедица тога. Остаје нам, ипак, да се трудимо колико можемо да чувамо то људско, стваралачко, мисаоно и да на најмању могућу мјеру смањимо опасности такозваног напретка, у том контексту.
У свем том напретку, брзини и технологију, долази и до већих потенцијала и могућности стварања, односно продукције. Посљедњих година се све више полемише о хиперпродукцији која има своје предности, а ту су и различите платформе захваљујући којима све настало бива доступније. Какав је Ваш однос према томе?
Све то што се догодило посљедњих неколико година било је крајње неочекивано. Са том хиперпродукцијом је заиста произведено мноштво серија и филмова, колико није од почетака домаће кинематографије па до распада Југославије. С једне стране тако су се изгледа поклопиле неке коцкице, показала се потреба тржишта, али и јавне пажње. Дијелом је то можда наметнуто, дијелом је то дио потребе. Указала се могућност да и сами произведемо доста тога, и то, испоставило се на сву срећу, доста квалитетног. Наравно, има ту свега, нешто јесте добро, нешто је ипак мање добро или лоше, али све заједно је донијело добрих плодова и велики помак у том свијету. Не знам како ће све тећи даље, али се увијек радујем свим драгоцјеним плодовима, а под тиме мислим на могућност да видите да су се појавили неки млади, даровити, сјајни, одлични људи са харизмом, који могу да изнесу и донесу доста тога, различитог, уз потенцијал да се развијају и покажу нека своја умијећа. То је увијек драгоцјено у било ком простору, не само у умјетности, јер кад пружите прилику некоме да уради нешто добро, квалитетно, даровито, корист је вишеструка за цијелу заједницу. Могу само да се надам да ће на многим пољима да се догоди барем слично, у смислу придавања медијске пажње и доступности. Између осталог, ова представа је један од таквих покушаја да се извуче нека личност која је готово највећем броју људи непозната, али да се види да је тај 18. вијек на овом поднебљу имао такве људе, а било их је много, посебно у приморском дијелу Котора и Дубровника. То је импресивна културна заоставштина којом се углавном баве само људи из струке, нажалост, а до нас допре тек неки ођек нечије инспирације.
Какав је наш однос као друштва према културној баштини, духовном насљеђу, појединцима, догађајима? дјелује запостављено, неријетко и злоупотријебљено или уништено…
Да, нажалост. То је дијелом и због времена у којем живимо, јер људи просто не стижу да се одморе од дневних тегоба, захтјева, обавеза, јурњаве, много је тога што нас засипа из овог “актуелног свијета” и онда људи кад имају неко своје вријеме, користе га за одмор или разбибригу не би ли себи дали мало одушка и одмакли се од свих стресова које живот носи. То је један аспект ствари, а с друге стране, они који су одговорни за културне политике, мислим да су такође одговорни и за то да пазе на сразмјерност садржаја који се пласира у јавном простору. Ми сад кажемо да су људи заузети, уморни и тако даље, али да ли им баш тада, кад су мало сами са собом или кад имају времена, треба сервирати нешто да их дотучемо и потпуно испразнимо или им се може понудити неки занимљив и дубок садржај који ће их сачувати у свијету који их сјутра чека? Могли би у много већем обиму да пласирамо неке садржаје који другачије надахњују и покрећу људе, за разлику од онога како се то сада чини кроз разне страхоте, кичеве, шундове и шта све не. Просто је невјероватно да живимо на поднебљу гдје су рођени један Тесла, Пупин, Миланковић, па и Којовић и бројни други сјајни научници, умјетници, а да, заправо, највећи број људи скоро ништа о њима не зна. Зато врло добро знамо шта је ко обукао, гдје је ко био и слично. Ако је то нечија потреба, у реду, нека постоји и то, али је ипак велика несразмјера у пласману између онога чему смо дужни да чувамо сјећање, будући да смо то наслиједили, у односу на оно што се представља и афирмише.
Култура и умјетност томе теже и то им је задатак. Но, у каквом су положају или позицији у односу на околности и могу ли опстати у тој својој мисији?
Људи се труде. Колико је тешко у времену кад су буџети за културу минимални и када ођек резултата на крају крајева није адекватан уложеном труду и напору и ономе што стварно заслужује – да, врло често је депримирајуће. Међутим, оно што је утјешно јесте да постоје многи људи које ви не видите, а који су можда одгледали представу или чули нешто што сте негдје говорили и слично, и на које то утиче. Ја сам запамтио једну реченицу од прије пет година, а која ми је много значила у том животном тренутку. Дакле, не мора све бити опипљиво и одмах видљиво као неки резултат. Некад је потребно више стрпљења да бисмо видјели плодове свог труда. Али, мислим да је ту првенствено важно оно што ми можемо. Не можемо да утичемо на то како ће неко да реагује, како ће да прими оно о чему говоримо, али оно што можемо јесте да се у томе што радимо и стварамо, а шта год радили и стварали, трудимо да будемо што посвећенији и да што несебичније, цјеловитије, дубље дамо себе и принесемо себе томе… Дакле, само је битно да тај траг који оставимо буде нешто најбоље што смо могли да допринесемо. Остало није наша брига.
Екипа неког позоришног дјела обично истиче значај квалитетног процеса приликом припреме… Какав је тај процес био у случају представе “Натпоп Којовић”?
Мени је важно да заиста искрено уживам у процесу, јер је то увијек предуслов да нешто испадне како ваља. Окупљена је стварно сјајна екипа, почев од Виде Огњеновић са њеним текстом, режијом и индикацијама које су саме по себи посебна литература. То би ваљало увијек снимати, јер она има неке луцидне увиде и луцидне слутње шта би и како могло од неког текста да се извуче. Стварно смо уживали.
Иако се очекује да глумац савлада језик и све говорне карактеристике лика којег тумачи, а самим тим и подручја, није увијек тако. Да ли Вам је и колико изазован био тај пјевљиви, лепршави, приморски, бокешки језик?
То је мени била и полазна зебња… Чињеница да то није мој матерњи дијалекат ме је плашила, јер када год неко са стране покушава да опонаша неки дијалекат, без обзира колико га добро усаврши, нијансе се увијек чују и питање је да ли ће то звучати аутентично као што би требало. Но, како чујем, утисци су доста добри по том питању и драго ми је да је тако испало, првенствено захваљујући нашој дивној колегиници Дубравки Дракић која је радила са мном на акцентима. Она се трудила да из мене извуче тај специфични дубровачки говор. Разлике су можда ситне некоме ко са стране слуша, али су и те како препознатљиве некоме ко ту живи и тим језиком говори… Не ради се ту само о опонашању и питању да ли нешто звучи како иначе звучи у природи, већ тај дијалекат сам по себи носи и простор лика и менталитета и ситуације и проблематика изречена на том дијалекту једноставно не би била преводива на неки другачији вид израза – све би се разводњило. Та пјевљивост и ритмика дијалекта дају одређену ноту и карактер драмском проблему. Због свега тога је то био важан ослонац у професионалном смислу – да будемо што прецизнији у самом изговору и језику. Мислим и вјерујем да је представа у цјелини испала врло лијепо дјело, то закључујем по пажњи публике која је врло присутна, мирна, прати причу и вјерује нам.
Јелена Контић
Извор: Вијести
