Пише: Дражен Јурак
Марк Мазовер, „Хитлерово царство – Нацистичка владавина у окупираној Еуропи“ (с енглеског превео Вук Перишић, Фрактура, Загреб, 2024.): Мазоверово „Хитлерово царство“ јединствена је синтеза устроја Трећег Рајха. Читана из перспективе Брегзита, Орбана, балканских и руских ратова, поручује нам да је Европљанима данас потребна лекција нацизма да би их суочила с посљедицама националистичких политика
Јесмо ли могли добити рат, под претпоставком да нисмо починили нити једну грешку у заповиједању војском? Мислим да нисмо. Од 1941. надаље, рат је био изгубљен као и Велики рат, јер су политички циљеви били у несразмјеру с њемачком војном и економском снагом… Такав рат било је немогуће добити. Оно што је зачудно, а о томе непрестано размишљам, јест да Њемачка, као земља у средишту континента, није развила политичку вјештину одржавања мира, праведног мира“.
Два цитата чини се да сажимају основне тезе књиге „Хитлерово царство – Нацистичка владавина у окупираној Еуропи“ Марка Мазовера. Уводни цитат су послијератне ријечи генерала-лајтнанта Фердинанда Хајма из предавања одржаног 1945. Други цитат је извјештај Химлеру, у којем се овако сажимају учинци управљања окупираним истоком: „Све је у најбољем реду… када се говори да ће се Нијемци понашати као Британци у њиховим колонијама, али учинак је тако погубан по њемачке интересе као да су га планирали управо Британци.“
Цитат генерала Хајма говори о одсуству икаквог реалног плана Хитлерове експанзионистичке политике. Цитат замјеника Рајхскомисара Коха говори о апсолутној дезорганизацији управљања освојеним подручјима. „Хитлерово царство“ је царство делузија и каоса. Нацизам је кренуо од националистичке идеје етничке хомогености и обухваћања свих припадника нације у једну државу. Трећи Рајх требао је објединити све просторе на којима живе Нијемци: од Аустрије, Судета, Данцига и пољског коридора на истоку, до Алзаса и Лорена на западу.
Идеју окупљања свих припадника нације у једну државу слиједила је идеја експанзије. Но успјешна експанзија преклапала се с идејом етничке хомогености. Освајањем Чешке, потом Пољске, а поготово продирањем дубоко у Совјетски Савез, обухватило се десетине и стотине милијуна не-њемачког становништва. Наједном, идеја етничке хомогености је уништена. Нијемаца је било премало, а свих других превише. Национална држава метастазирала је у колонијално европско царство, а идеал етничке хомогености сада се покушавао обновити с кампањама етничког чишћења и геноцида. И национална хомогеност и азијска деспоција били су Хитлеров сан. Али организацијски су заједно функционирали као ноћна мора.
Може се резимирати. Хитлеру је успјех из првих година рата дошао попут пораза. Већ и прије самог војног пораза на источном, западном и јужном фронту, Трећи Рајх је у немогућности да дефинира своје циљеве и организацију освојених простора био поражен: рат се према Мазоверу продужио на шест година само због учинковитости Вермахта. Умјесто осмишљеног и цјеловитог управљања континентом нацисти су се водили недореченим идејама и застрашујућим маштаријама. Визионари су на западном рубу царства видјели „небодере, видљиве из велике удаљености, с големим неонским свастикама које би служиле и као свјетионици“, а на истоку ланац градова-утврда на Уралу те аријевска пољопривредна господарства којима управља војна аристокрација.
Путујући равницама Украјине, гдје је „све било неуспоредиво веће него што смо навикли: житна поља, таурска степа, воћњаци“, Алфред Розенберг дивио се „заштићеним животињама, бизонима, дивљим коњима, нојевима, антилопама…“, но окупација је иза себе оставила само прогоне, гомиле мртваца, спаљена и празна села, гета и изгладњеле градове. Гдје је Розенберг у својим сентименталним колонијалним сновима видио антилопе протезала се пустош и бујао је отпор. До љета 1943. већ је и сам Хитлер забранио публицирање маштарија и фантазмагорија о будућем уређењу Рајха, остављајући сањарења за своја приватна дружења с Албертом Шпером.
„Хитлерово царство – Нацистичка владавина у окупираној Еуропи“ јединствена је синтеза устроја и организације Трећег Рајха. Мазовер (свеучилишта Бирбек и Сасекс, Принстон и Колумбија) у средиште своје књиге ставља однос нацизма и европског колонијализма. У основи, није постојала велика разлика између онога што су велике империјалне силе чиниле изван Европе и онога што су нацисти чинили у Европи. „Попут нациста, већина еуропских колонијалних управа успоставила је сустав двоструког правног и економског поретка који је разликовао (бијеле) грађане од (не-бијелих) поданика и пријелаз из „не-бијеле“ у „бијелу“ категорију учинила немогућим.“ Успоставом Протектората Чешке и Моравске Нијемци су у Европу увезли колонијалне односе, а средња и источна Европа су за вријеме рата „постале њемачка Индија“. Мазовер закључује: „Европљанима је био потребан нацизам да би их суочио с посљедицама расних предрасуда. Нису успјели схватити праву нарав колонијализма јер их је расизам спрјечавао да суосјећају с мукама потлачених.“
Створени пред крај Другог свјетског рата: Ко су били Хитлерови Вукодлаци?
Можда и занимљивији од односа колонијализам-нацизам чини се однос национализам-нацизам. Национализам се налазио у самом средишту нацизма, спарен од зачетка с политиком насиља као јединим одговором на све проблеме. Националистичка ексклузивност учинила је нацисте пријетворним партнерима и окрутним господарима, а чак и тамо гдје су могли позвати народе на отпор бољшевизму и империјализму – у Украјини или Египту – учинили су то блиједо или с фигом у џепу. „Осим што је до краја остао тврдокорни њемачки националист“, закључује Мазовер, „Хитлер није схваћао да би се њемачки интереси каткад требали прилагодити националним осјећајима других народа. Досљедан својем поимању њемачке политике, показао је фатални провинцијализам када је била ријеч о тежњама људи изван њемачких граница.“
Кроз сличну националистичку аутаркичност какву је демонстрирао нацизам пролазио је и распад Југославије. Колонијализам је након рата еволуирао од контроле територија у контролу тржишта и глобализацију, а национализам је остао у готово изворном стању. Почетком деведесетих манифестирао се кроз идеју освајања и прогона, рата свију против свих, или лабавих савезништва двије стране против треће. Одлучујући корак било је прикривено или отворено демонизирање мањина. Након тога каос националистичких ратова је ослобођен. И тамо и овдје, у Рајху ’41. и на Балкану ’91., закључује се да унутар националне државе свих има превише осим матичног народа. И тамо и овдје национализам се спарује с насиљем.
„Хитлерово царство“ књига је која нацистички национализам спаја с балканским ратовима, Брегзитом, Орбаном и руским ратовима. Национализам се упорно враћа, овдје и ондје. Унутар ЕУ-а очитује се кроз отпор идеји наднационалне државне структуре, отпор мултилатералним односима у корист билатералних те отпор либерализму и људским правима у корист и либерализма и националног права. Парафразирајући Мазовера: Европљанима је данас потребна лекција нацизма да би их суочила с хисторијским посљедицама националистичких политика.
Извор: Портал Новости
