Piše: Dragorad Dragičević
U rano jutro 28. avgusta 1942. banuli su ustaški agenti u kuću Šumanovića u Šidu, u kojoj su živeli Persida Šumanović i njen sin Sava, već slavan slikar. Sava ih je očekivao, jer se hapšenje uglednih Srba po Šidu i okolini odvijalo već mesec dana. Zamolio je agente da mu dopuste da se okupa, a kada se spremio, poljubio je majci ruku i otišao. Kako se danima nije vratio, zabrinuta majka Persida obratila se Poglavniku, preko lokalnog ureda, sa molbom da se njen sin Sava pusti na slobodu.
Ipak, 15. septembra stigao joj je odgovor: „Uvidom u očevidnost Ureda jedan u Šidu, ustanovljeno je da je Šumanović Sava kao talac po Višem redarstvenom povjereništvu osuđen na smrt i strijeljan 30. 8. 1942. godine. Uslijed toga se molbi ne može udovoljiti.” Kasnije je obznanjeno da se slikar našao u grupi od 150 najuglednijih građana Šida, koja je odvedena u prepunu sremskomitrovačku kaznionicu, a odatle, predveče 30. avgusta, izvedena na pravoslavno groblje i streljana pored prethodno iskopanih jama.
U proklamovanom „reševanju” srpskog pitanja u NDH (trećinu pobiti, trećinu pokatoličiti, trećinu proterati) Sava se uklapao u trećinu predviđenu za likvidaciju, pa su mu poznanici predlagali da se skloni u Nedićevu Srbiju. Bilo je za to prilika tokom jula i avgusta, ali je umetnik izabrao da ostane.
Tokom avgusta je, uostalom, imao naročit posao: slikao je beračice grožđa na tri izuzetno velika formata, poput onih na kojima je slikao grandiozne Kupačice (Šidijanke). Na poleđini prvog platna zabeležio je: „Počeo crtati 30. 7. 42, počeo uljem 3. 8. 42, počeo finim bojama 5. 8. 42”. Na poslednjoj od njih boja je još morala biti sveža kada su ustaški agenti došli po njega.
Poslednje delo
Poslednje Šumanovićevo delo, triptih Beračice, možda je, samim tim što je bilo poslednje, obavezivalo na posebnu obazrivost kritike. Međutim, u slikarevom veku i veku iscrpnog izučavanja njegove umetnosti, ostalo je suštinski „nepročitano” i neosvetljeno. A autor mu je namenio da ponese najvažniju poruku u celom njegovom radu. Danas još ima živih kritičkih autoriteta koji se s ovim neće složiti, ne samo zato što umetnosti uopšte odriču da nosi bilo kakvu poruku, a kamoli ovu u Beračicama, već što su Beračice zanemarili i kritičari koji su izučavanju Savinog dela dali fundamentalan doprinos.
Revolucionarni pesnik i književnik velikog socrealističkog autoriteta Jovan Popović umro je 1952, ali je njegova ocena o Kupačicama (Šidijankama), izloženim u Beogradu 1939, i dalje bila teg za svako javno divljenje ovom monumentalnom ciklusu, istinskoj Pesmi nad pesmama šidskog genija.
Popović je, naime, kao ubeđeni protivnik „umetnosti u bezvazdušnom prostoru koja ne probija do patnji čovečanstva”, opisao Kupačice (Šidijanke) kao utvare koje se ponavljaju iz platna u platno. Možda bi, da je imao priliku da vidi Beračice, našao da su „probile do patnji čovečanstva”, ali ih nije video, pa je njegova kritika Kupačica repom ošinula Beračice: njihova stilska sličnost sa Kupačicama nekako je doprinela da se uspostavi konsenzus o zamoru i isceđenosti slikarevih ideja usled njegove bolesti.
Delom i zbog toga je ozbiljnija pažnja uvek zaobilazila Beračice, koje su se na prvi pogled nudile kao začetak još jednog Savinog utopijskog poduhvata u traženju „idealnog stila”. E, kad se već tako mislilo, istraživači su isticali njihovu dokumentarnu vrednost i usput im stavljali primedbe u vezi sa proporcijama, koloritom, neprimerenom monumentalnošću.
Ideologija kao krivac
Tako Savin biograf i prvi „inventarista” njegove zadužbine Dimitrije Bašičević Mangelos, zagrebački slikar i esteta poreklom iz Šida, inače sin slavnog naivnog slikara Ilije Bašičevića Bosilja, nalazi da na Beračicama boje pomalo prelaze u kič, da se zamišljeni fini ritam figura prekida, a same „figure u svom crtežu nemaju ništa poetskog, već su, naprotiv, banalne, dok se fizionomije od banalnosti udaljavaju jedino prema neugodnoj grimasi.”
Beračice nisu privukle ni pažnju Miodraga B. Protića, pa je u njegovoj studiji o Šumanoviću, objavljenoj osamdesetih godina prošlog veka, kao monografija, izostala i estetička opservacija Beračica, i njihovo dramatično svedočanstvo o sudbini slikara, o njegovom odnosu prema očekivanoj smrti, i o njegovoj umetničkoj „osveti” dželatima, sakrivenoj u triptih.
Tek 2003. godine, skoro slučajno, zapažena je čvrsta kompoziciona veza između triju slika Beračica, nastavljanje jedne na drugu. Od tada se ove tri velika platna izlažu kao triptih. Tada je, šezdeset godina posle nastanka triptiha, počelo „dešifrovanje” slikareve poruke.
Istoričarka umnetnosti u Galeriji Sava Šumanović, i dugo njena direktorka, Vesna Burojević objavila je 2008. godine kratko „uputstvo” o mogućem novom čitanju Beračica. Njen entuzijazam prema euharistijskom čitanju triptiha iskupio je grehe svih prethodnih staratelja nad zadužbinom slavnog slikara, a ponudila je i dobronamerno objašnjenje ovog previda: Sava je i pre slikao beračice grožđa, i nije postavljao ovakve zagonetke, a smele zamerke Savinom majstorstvu verovatno se mogu opravdati time što slike nisu viđene kao celina koja poptuno menja njihovo mesto u hijerarhiji vrednosti.
Uprkos ovom dobronamernom opravdavanju brojnih proučaalaca Savinog dela, nemoguće je ne primeti da su Beračice zanemarivane u decenijama u kojima je ustaško streljanje Save Šumanovića među 2.400 Srba na pravoslavnom groblju u Sremskoj Mitrovici, u udžbenicima i na komemoracijama prikazivano zločinom „fašista” nad „rodoljubima”.
Decenijama su posleratni staratelji i proučavaoci Savine velike zaostavštine premetali Savine slike, pregledali i konzervirali, periodizovali, katalogizovali, pisali studije, klasifikovali slikareve faze, selektovali za prigodne izložbe, a nisu pročitali njegovu jedinu poruku onima koji ostaju.
O Savinoj „bolesti” postoji samo jedan papir, a to je nalaz njegovog prijatelja, beogradskog lekara, koji je trebalo da posluži Savi pri mobilizaciji u Radnički bataljon. Sve suštinsko o „bolesti” potiče iz Savinog autobiografskog priloga za katalog njegove izložbe u Beogradu 1939. godine. „Bolest” koju je Sava ovde plastično opisao je tipična frustracija umetnika koji ne ume da zaradi koliko potroši, kome umire imućni otac pokrovitelj, kome se svet istovremeno i ruši, i obznanjuje se u opčinjavajućoj lepoti.
Put do pokolenja
Ako je psihička posrnulost umetnika, koju je ovaj sam opisao sa staloženošću zdravog uma, uzeta za svedoka pri potcenjivanju njegovih poslednjih radova, ona je mogla i da se tokom pola veka mota ispred očiju koje bi stale pred Beračice. Možda je iz tih razloga najvažnija životna i filozofska poruka ovog slikara, poruka ispisana u Beračicama, ostala tako dugo nepročitana.
Triptih Beračice „prikazuje” dvanaest ženskih figura sa korpama zrelog grožđa, u vreme žetve pšenice, kada je u stvarnosti grožđe mesecima daleko od berbe. Preciznije, Sava na ovom triptihu slika istu žensku figuru u nošenju ili podizanju teške korpe sa grožđem. Izgleda da koristi predloške istog porekla kao i pri slikanju velikog ciklusa Šidijanki, „pozira” mu plavokosa lokalna pevačica, koje već odavna nema u Šidu.
Uzima samo njeno lice, koje se na Kupačicama stapa u iluzionističku harmoniju prirode i ženskog tela. To lice, ne manje lepo i zdravo nego na Kupačicama, oslikava užas u koji je zagledano, oslikava iščekivanje zla koje samo što se nije pomolilo na vidiku, gleda u nebo kao da mu postavlja pitanje na koje ne očekuje odgovor.
To lice se obara u položaj molitve, zagleda se u druga lica da s njima podeli tešku slutnju. Verovatno istu žensku figuru, čija se putenost na Kupačicama venčava sa pejsažom poput osveštavanja odnosa između ženika i neveste u biblijskoj Pesmi nad pesmama, slikar oblači u odeću sremskih seljanki zemljodelki, njenim nežnim ramenima dodaje mladićsku širinu, a rukama muške mišice i zglobove, kao da predviđa na kome će ostati život posle pokolja hiljada uglednih Srba Srema, koji se odvijao upravo dok je slikar radio na ovom triptihu.
Baš za ove figure mladih žena Dimitrije Bašičević kaže da „nemaju ničeg poetskog, već su, naprotiv, banalne, a za njihove molitve, brigu i pitanja na licu, na licu iste ženske figure koja se ponavlja dvanaest puta, kaže da se „fizionomije od banalnosti udaljavaju jedino prema neugodnoj grimasi”. Pri tome, potpuno bespotrebno, uvodi kao nekakvog činioca umetnikovu navodnu bolest. Protić je pak jednostavno zanemario Beračice u obimnom delu „Šumanović”.
Nemoguće je u našem vremenu i pri našoj distanci od decenija posle Drugog svetskog rata, u kojima je ideološko osvetljenje uticalo i na stvaranje, i na iščitavanja umetnosti, zameriti Miodragu B. Protiću što nešto nije video u Savinim Beračicama, ili Dimitriju Bašičeviću koji u Zagrebu, i da je video, nije smeo da vidi. Nemamo nijedan nagoveštaj da je Protić namerno zaobišao hermeneutičku klizavicu Beračica. Prosto rečeno, da bi se detektovala slikareva poruka, da bi se dvanaest varijanti iste ženske figure pročitalo na euharistijskom pismu, da bi se neprirodnim spajanjem žetve pšenice i berbe grožđa stekli hleb i vino za „pričešće”, da bi se razumela potresna staloženost opraštanja umetnika od života, koje je ovaj triptih poneo, potrebno je imati i nešto malo liturgijskog iskustva, koje ovaj vrsni kritičar nije imao.
Protićevo vreme (kapitalnu monografiju Šumanović objavio je 1985) još uvek je vreme u kome je celokupni javni prostor, pa i kritičko-teorijsko stvaralaštvo, veoma obazriv na liniji dodira sa verom. Da bi se javno zapazilo Savino „pričešćivanje” kroz ovaj triptih, moralo bi prethodno da se zvanično pamćenje strašnog zločina oslobodi „pravila sećanja” na zločin, koja su imenovala hrvatske ustaše fašistima, a pobijene Srbe rodoljubima. Ispada da Miodrga B. Protića, „integralnog” estetu, nije ni mogla da zahvati sumnja o podpovršinskoj Savinoj drami u njegovom poslednjem delu.
Uz to, sasvim je moguće da je Sava komponovao svoj triptih na jeziku koga ustaše ne poznaju, da bi njegov savršeni lični mir u poslednjem mesecu života, kao poruka u boci, našao put do pokolenja. Ustaški agenti, koji su došli po njega ujutro 28. avgusta 1942, svakako su morali biti prvi vidioci triptiha. Možda su ga i duže razgledali dok se Sava, po njihovoj dozvoli, kupao i oblačio pred odlazak u smrt, ali ništa nisu videli. Da jesu, triptih ne bi stigao do našeg vremena. Ni stotine drugih slika, verovatno.
UMESTO BLESKA BEHARA U SNU: Portret Miloša Crnjanskog majstora Save Šumanovića
„Ne slažem se” Ljubice Miljković
Slično opravdanje možemo da nađemo i za Dimitrija Bašičevića, zagrebačkog slikara i istoričara umetnosti, sina slavnog, i religioznog, naivnog slikara Ilije Bašičevića Bosilja, sugrađanina Savinog. Bašičević takođe nije detektovao Savinu poruku i, kako je ostala za njega nevidljiva, triptih je izložio procenjivanju po nebitnim nesavršenostima, pa dobio ukupnu ocenu znatno nižu od najboljih za Savu.
Kao kritičar, u vreme ocene Beračica, još je bio mlad i neiskusan, na važnom radnom mestu u Zagrebu. Mi danas uživamo komfor prilično velike distance od vremena poželjnosti ideološke samokontrole, i pre svakog eventualnog zameranja Bašičeviću na oceni likovnih elemenata triptiha, primerenije bi bilo da budemo samo razočarani što on, esteta, sin religioznog oca nije video u Savinom poslednjem delu ono što je mogao da vidi.
Beračice su i Savin, nenamerni, odgovor kritičarima koji su se „upecali” na njegovu navodnu bolest, dokumentima nedokazanu, i uzimali za pokriće sopstvenog iščitavanja njegovog dela. Sava, naime, u više tekstova o sebi opisuje svoje psihičke probleme, koji su ga uvek zahvatali tokom boravaka u Parizu, a povlačili se po njegovom povratku u Šid. Ako je to istinska bolest, onda je teško naći velikog pesnika koji nije bio težak bolesnik. Uostalom, koji to pravi psihički bolesnik opisuje svoju bolest sa nadmoćnošću zdravog čoveka, kao što to Sava čini.
Na kraju krajeva, Sava završava Beračice u savršenom miru sa sobom i sudbinom, izmoljava od ustaških agenata, kada su došli po njega, da mu dopuste da se okupa i pristojno obuče, iskazujući snagu i nadmoć kroz pokoravanje, snagu koju ne može da poseduje psihički bolesnik, već samo čovek istinske psihofizičke ravnoteže.
Napokon, kvalifikovani istraživač srpskog slikarstva 20. veka Ljubica Miljković (1949 – 2025) objavljuje 2007. godine, drugu kapitalnu monografiju o Savi Šumanoviću Prepuštanje pasiji. O Beračicama kaže: „Lica lepih i zdravih devojaka i snažnih žena jesu krik umetnika i humaniste, ujedno i njegovih sunarodnika suočenih sa sudbinom koju ne mogu da promene. Ali ne onaj zastrašujući munkovski, nego tek nagovešten, više kao rezignacija očajnika koji se nadaju i nastavljaju da žive u harmoniji sa prirodom… Upravo ovaj poslednji ciklus postao je umetnički koncept o trajanju pasije, o jedinstvu stila, o doslednosti ideje, o neuništivosti duha koji u svemu nalazi umetnost.”
Miljkovićeva, u zaključnom osvetljavanju Savinog dela u ovom velikom eseju, stavlja tačku na visokoumne pretpostavke o Savinoj bolesti, koje ne samo što zamagljuju pogled na njegov čudesni triptih, nego i opterećuju pijetet prema grandioznom umetniku i žrtvi ustaške mržnje. U zaključnim razmatranjima Prepuštanja pasiji Miljkovićeva je presekla: „Ne slažem se.” To „ne slažem se” moraće nadalje da se uvažava u svakom budućem izučavanju Savinog dela.
Autor je pisac i novinar. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
