Пише: Драго Пилсел
Сит сам претјеривања која пригодно слушамо сваке године у поводу годишњице смрти загребачког надбискупа и кардинала бл. Алојзија Степинца (малтене да није било већег хуманитарца од њега, особито за рата). Поготово када се каже да је умро мученички, да је имао мученичку смрт.
Вријеђа то све оне заиста мученике међу хрватским католицима, оне које су премлаћивани у затворима, оне убијене!
Степинац није мученик! Умро је од посљедица једне врсте леукемије. О тому сам већ доста писао.
Пак када ме згрози то помањкање мјере код хрватских (над)бискупа и свећеника, та готово па фатална неспособност да схвате и прихвате елементарне повјесне чињенице, онда се у мени враћа сјећање на усташијаду Пилселових, или на још горе од тога, та дјед Јаков Пилсел је пристао бити сурадником Гестапа, и то у Пољској!
Елем, није ми свеједно када се претјерује у вези Степинца и потребно је истакнути што је, готово на одласку из Хрватске, казао апостолски нунцији Гиоргио Лингуа (који је добио премјештај у Израел) на опроштајној миси у загребачкој катедрали 11. вељаче. Рече нунциј овако: ”У својој сам првој проповиједи у овој катедрали рекао како сам у дубини срца осјетио како ми Блаженик говори да се не бринем толико о његовој, колико о својој властитој светости.
Та ми се мисао често враћала, недвојбено више као пријекор него као комплимент. Након што сам обишао Хрватску уздуж и попријеко, боље разумијем тко је Степинац био овоме народу и колико је тога учинио.
Такођер сам схватио да брига за властиту светост не искључује признавање његове светости и настојање да она буде призната. Ипак, све сам више увјерен да би то признање од стране Цркве требало доћи тек на крају пута истинскога помирења, без којега би његова светост постала узалудна.
Драго Пилсел: Бискуп Петањак, и није једини, сматра усташе мученицима
Канонизација, наиме, није својеврсна ‘лига првака’ у којој побједа моје момчади подразумијева пораз твоје.
Пред Богом нема побједника и поражених, јер… сви смо ми браћа и сестре!”
Нунциј Лингуа, наиме, јако добро зна што је службени став Дикастерија Свете Столице за који ради. Подсјетит ћу!
Хрватске католике мучи, то је више него очито, колико ће се морати чекати док папа (тко год он био) одлучи потписати декрет о проглашењу загребачког надбискупа блаженог Алојзија кардинала Степинца свецем. Хоће ли то бити папа Лав, његов насљедник, који пак по реду, хоће ли се чекати још много година?
Одлука покојног папе Фрање да удобровољи жељама Светог синода Српске православне цркве, која је изразила негодовање због најаве које су средином 2014. сугерирале брзу Степинчеву канонизацију, те исход комуникације између Свете Столице и патријаршије у Београду – формирање мјешовите католичко-православне комисије која је требала донијети иначе ”никад створени избалансирани хисторијски суд о Степинцу”, односно позабавити се ”личношћу кардинала Степинца и његовом дјелатношћу за вријеме Другог свјетског рата, али и у времену које је рату претходило и за ратом услиједило” – изазвале су конфузију међу хрватским католичким вјерницима, али особито међу члановима хрватског клера и епископата.
Звучи глупо, али нејасноћа не би требало бити да (над)бискупи (они прије свих осталих) читају документе Свете Столице!
У Ватикану је 8. травња 2015. државни тајник Свете Столице кардинал Пиетро Паролин потписао писмо (Број: 3342/14/РС), а упућено је тадашњем предсједнику Хрватске бискупске конференције, задарскоме надбискупу монс. Желимиру Пуљићу (с молбом да се о тому обавијести цијели епископат).
У писму надбискупу Пуљићу кардинал Паролин открива, међу иним стварима, да је кардиналу Бозанићу још у листопаду 2014., када је био на Бискупској синоди у Ватикану, појашњено који су Папини кораци и мотиви те да се од хрватских (над)бискупа очекује потпуна и увјерена подршка иницијативи папе Фрање за дијалог са Српском православном црквом.
Драго Пилсел: Снажне екуменске вибрације у Јасеновцу и Пакрацу
”То ће судјеловање у Комисији”, написао је Паролин Пуљићу, ”бити знак добре воље које ће придонијети будућим корацима на екуменскоме путу”. Кардинал Паролин, наравно, потврђује да ће једнога дана (нитко заиста не зна када ће то бити нити у којем понтификату) доћи до канонизације блаженог надбискупа Степинца, али, иако се жели да се то догоди ”брзо”, то се мора збити ”у клими што је више могуће без тензија и полемика”!
У два писма СПЦ-а (потписао их је патријарх Иринеј) која сам ексклузивно донио у јавност (прво од 30. травња 2014. те друго од 10. српња 2015.), СПЦ је изразила негодовање јер је (како стоји у првоме писму) ”кардинал Степинац свесрдно подржао стварање Независне Државе Хрватске, обасуо је похвалама њено вођство и вишеструко учествовао у стварању атмосфере нетолеранције која је царевала у тој држави, копији Хитлерове Немачке и Мусолинијеве Италије. Док данас све цивилизоване нације и историјска наука дају висок значај пучу којим се 27. марта 1941. године Југославија отргла из Тројног пакта, кардинал Степинац је исти пуч прогласио издајом за коју је оптужио Православну цркву. Православље је прогласио за ‘највеће проклетство Европе’ и управо те речи забележио у свом дневнику одмах после кобних догађаја који ће увести Југославију у рат, довести до њеног пада и до стварања Независне (сиц!) Државе Хрватске.”
СПЦ највише смета (и боли) што, нажалост, кардинал Степинац ”није протестовао него је ћутао и када се знало да је нацистички усташки режим на најужаснији начин послао у смрт три православна епископа, више стотина православних свештеника и монаха и више стотина хиљада православних верника, његових суграђана. Није протестовао него је ћутао и када су хрватске усташе, између осталих, мучили и убијали и оне православне Србе (…) Није протестовао него је ћутао и пред чињеницом да су у ‘његовој’ држави хладнокрвно, плански и систематски убијана и деца ‘непоћудних’ грађана те државе – Срба, Јевреја, Цигана…”.
Та рана и то увјерење и данас постоје. Немојте се варати!
Зато Гиоргио Лингуа упозорава и каже, поновит ћу: ”Све сам више увјерен да би то признање од стране Цркве требало доћи тек на крају пута истинскога помирења, без којега би његова светост постала узалудна.”
До канонизације ће доћи, понављамо: тко зна када, али знат ћемо да је она близу када односи Хрвата и Срба, православаца и католика, буду братски и срдачни, без фиге у џепу, без међусобних оптуживања, без обостраних прозивања за стварање завјера (и сличне глупости какве изговарају бискуп Владо Кошић и други), онакви каквима је желио да буду покојни кардинал Фрањо Кухарић: тако да неће свака страна најприје тражити кривицу у другој, већ у властитој заједници.
”Јер није главна тежина питања у томе како жалити жртве властите заједнице и како препознати кривњу друге заједнице. Хрвати и Срби, католици и православни, муслимани и други пред тежим су моралним питањем: Како жалити жртве друге заједнице, како признати кривњу у властитој заједници? А затим: Како окајати кривњу, како задобити опроштење Божје и људско, мир савјести и помирење меду људима и народима? Како започети ново доба основано на праведности и истини?” (из писма ХБК, 1. 5. 1995.).
То би, поштовани читатељи, био плод потребног екуменског пута пред нама. Ништа више, али ништа мање од тога.
Ја сам на том екуменском путу, путу кајања и помирења, због Пилселових и других чланова моје обитељи: учинио сам самокритику и све откривам (ништа важно не тајим!), па мислим да посједујем становити ауторитет да о овим стварима овако пишем.
Извор: Аутограф.хр
