Пише: Драго Пилсел
Жалошћује што епископат у РХ, предвођен загребачким надбискупом Драженом Кутлешом, шути и ништа није поручило патријарху Порфирију или епископу Иринеју (Буловићу) у поводу велике трагедије у Новоме Саду. Београдски надбискуп и метрополит Ладислав Немет, пак, изразио је сућут свим ожалошћенима поводом трагедије у Новом Саду (истог је дана то учинио), гдје је урушавањем надстрешнице на Жељезничкој станици погинуло четрнаест особа. Надбискуп Немет изразио је ”најдубље суосјећање” са свима који су изгубили своје вољене у овој трагедији, нагласивши да су његове мисли и молитве са свим особама које су погођене. ”Нека Господ удјели покој преминулима, а свим ожалошћенима снаге и утјехе у овим тешким тренуцима”.
Али не чудимо се, јер иначе ништа сувисло хрватски бискупи не говоре као тијело, као ХБК. Рецимо, радницима, они ништа њима не говоре. Поготово што превладава увјерење синдиката да је бјелодано да се хрватски политичари ни око чега не могу сложити осим око борбе против хрватских радница и радника.
Црква је и досад ту и тамо просвједовала против ограничавања радничких права, особито рада недјељом, али се не зна или не жели позиционирати као непријатељска страна према свим страначким политикама по овом питању.
Не можемо казати да је владина политика у складу са социјалним науком Цркве него је и испод разине положаја радника у XIX. стољећу, она је потпуно препуштање суровој либерализацији и покушај да се власт извуче из одговорности за уређење односа на тржишту.
Од Аристотела наовамо смисао државе је брига за заједничко добро свих грађана, а не расподјела функција елити. Црква, конкретније папа Фрањо и ранији магистериј Цркве, сматра да рад није изнад човјека, па тако ни капитализам није изнад људских бића.
Удружења радника, просвједи и штрајкови легални су облици борбе за права, таквима их сматра и чувена енциклика Лава XIII. из 1891. године Rerum Novarum којом је Црква дала одговоре на прилике радника у друштву, а увјети су врло слични данашњима. Свима је јасно да корпорације и банке у шаци држе цијели свијет.
Покојни теолог фра Звонимир Боно Шаги, који се годинама бавио социјалним науком Цркве, сматрао је како Црква каска над тешким стањем хрватских радника.
”Неколицина нас је упозоравала да ће се хрватско господарство урушити на штету најугроженијих још тамо почетком транзиције и претворбе. Указивали смо да су неке стечевине социјализма биле позитивне, притом не мислим на тоталитаризам, него на социјалне моменте, али су нас прогласили ‘црвенима”’, написао је фра Боно.
Цијелим свијетом завладао је тржишни фундаментализам, банке господаре свијетом и таква идеологија заробљава човјека, одузима му слободу. Стога се чудим што нема масовних просвједа и што се, на примјер 1. свибањ/мај обиљежава коморно: да нема граха за гладна пензионерска уста, питање што би камере показивале у ТВ дневницима.
”Не мислим да би нова свјетска револуција донијела сасвим позитивне резултате, него се надам да ће се грабежљиви капитализам реформирати, да ће социјална правда доћи на прво мјесто”, закључујем с фра Боном Шагијем.
Имамо шуму закона и прописа који се не поштују, нити итко контролира њихово провођење, а то је управо посао извршне власти. Нека се угледају власти на Еуропу и права радника, па ће видјети у каквом смо ми јаду.
Нека се ради и 24 сата свих 365 дана у години, али онда те раднике треба платити. Треба им платити и благдански и прековремени рад, треба им омогућити тједни и годишњи одмор, све то стоји у хрватском Закону о раду, који се перманентно не поштује. Питате ме како стоје статусна права и плаће запосленика у тијелима ХБК и по бискупијама? Боље да не питате, на минималцима су и грозно ће им бити у мировинама.
Је ли папа Фрањо већи љевичар од еуропске љевице, а камоли хрватске, кад је ријеч о залагању за права радника и обесправљених, од којих се љевица одметнула опстајући на свјетоназорском либерализму? Љевица шути док се социјална држава демонтира, особито у југоисточној Еуропи, а Папа умјесто ње упозорава да треба вратити достојанство рада, осуђује рад на црно и искориштавање радника који раде за биједне плаће (код Кутлеше и осталих трабаната) те тражи заштиту миграната.
Одговоре на политичка питања давали су и други папе па је Бенедикт XV. био познат по мировним иницијативама тијеком И. свјетског рата, Иван XXIII. залагао се за прекид хладног рата, Иван Павао II. за развој демокрације у комунистичким земљама. Политика папе Фрање чини ми се радикалнијом јер се одлучно труди промијенити и саму Католичку цркву и остварити начело скромности и праведности и унутар Цркве.
О заштити радника и миграната говорио је и у Еуропском парламенту. Осудио је дивљи либерализам и диктатуру бездушног тржишта. Социјалдемокрација је дигла руке од тога да ју се идентифицира кроз чување социјалне државе и обрану интереса радника и осиромашене средње класе.
Папа Фрањо је још увијек новина и унутар Цркве и то што се бори за права радника не значи да је љевичар, особито не данас кад је љевица она која такођер располаже банкама и коју се не дотиче судбина обесправљених грађана, као што видимо у нашој земљи.
Папа Фрањо не хини љубав и бригу за раднике, избјегле и имигранте, није му важно јесу ли имигранти кршћани или нису, јер су за њега сви људи, Божја створења којима треба помоћи.
Стога је од црквених власти у Италији тражио да имигрантима, без обзира на то што нису кршћани, понуде празне самостане за смјештај. Он је и за богату неосјетљиву Цркву сметња јер је оставио сјај Папинске палаче и смјестио се у скромном Дому св. Марте. Нема политичку, али има моралну моћ. ”Он, политички немоћан човјек, захваљујући живљеном кршћанству које навијешта путем медија постаје моћан. Снага његове ријечи која произлази из кршћанске вјере мијења свијет”, говорио је наш покојни колега, социолог религије Иван Маркешић.
Папа Фрањо је заузео чврсти став на цијелом низу питања, укључујући имиграцију, климатске промјене и економску једнакост. У липњу 2015. објављена је његова енциклика о питањима околиша Лаудато Си, у којој тражи значајно смањивање употребе фосилних горива и описао глобално затопљење као једну од најозбиљнијих пријетњи животу на Земљи. Документ је уједно и напад на глобалну тржишну економију, за коју Папа тврди да је похарала планет на штету сиромашних слојева и будућих генерација.
Папа је заузео и недвосмислен став по питању економске неједнакости. ”Земља, дом и запослење су света права”, рекао је, и додао да кад говори о тим стварима, ”неки људи закључују да је папа комунист”. У обраћању америчком конгресу 2015. године, хвалио је покојну Доротхy Даy, из Католичког радничког покрета, за ”њезин друштвени активизам, страст за правдом и права потлачених.”
Што је нама чинити? Што више људи одустане од мијењања економског поретка наравно да ће шансе за промјеном бити мање. Но, он се мора промијенити иначе овај планет неће преживјети. Поредак чији је императив ”увијек више” нужно води уништењу и рату.
Кршћанство говори о љубави према ближњему, социјализам о солидарности. Кршћански захтјев ”љуби ближњега као самога себе” могао би се превести као: ”Љуби свога друга, теби једнака.” То нам говори да имају право они који кажу да је социјализам секуларизирано кршћанство.
Могло би се то заоштрено овако казати: након дужег времена овај Папа је поновно један од оних који је прочитао Библију и који заступа библијску поруку. Учинимо и ми то, прочитајмо и прихватимо библијску поруку јер је она темељ социјалне правде и права радника.
Библијски поглед на ”плаћу” (види Мт 20, 1-16) открива понајприје сву захтјевност и реалистичност Светога писма, док необична еванђеоска логика у Новом завјету истиче одговорност и заузимање радника, а још више обвезу онога који има. Ипак, у кршћанству је пуно важније милосрђе, оно не докида праведност. Оно га употпуњује.
”Човјека се не смије заборавити!”, каже Фрањо. Савјесно, одговорно и свим силама мора га се љубити и служити му. Треба се бринути за раднике, али и за оне који би хтјели радити али не могу наћи посла. На то нас обвезују правда и супсидијарност.
Треба подупирати најслабије, штити свачије достојанство и слободу да живи истинским људским животом. Треба бити солидаран и сућутан.
Тим више боли ова шутња хрватског епископата. Тамо, под тим бетоном, погинули су и многи млади. Престрашна је ваша шутња, предсједниче Кутлеша!
Извор: Аутограф.хр
