Пише: Драго Ђачић
„Ја за веру немам потребу, нити за начин на који вера тумачи живот и свет. Разумем етику и моралне поруке које свете књиге тумаче, али не требају ми чуда, верски ритуали и институције.
Били су браћа од стричева, али је њихова блискост и љубав једног према другом била као да су били близанци. Браћа и два најбоља друга. Један другом били су најдражи саговорник, најпоузданији саветодавац и највећа потпора.
Повјеравали су један другом своје најдубље тајне, наде и планове. Расли су и стасавали у момке, постали људи један уз другога.
Рођени су у истој кући, а Миљанови родитељи преселили су се када је он имао свега петнаест дана. Одрасли су и завршили основну школу у два села удаљена на два сата хода. Љубо је био двије године млађи.
Међусобну блискост и љубав развили су на основу прича родитеља и прича које су слушали.
„Није било нестрпљивијег и дужег ишчекивања, него чекати да брат Миљан дође, веће радости и среће него кад се то деси. Али ни веће туге, губитка и плача када смо се растајали,“ присећао се Љубо раних дана њиховог дјетињства.
Било је и непримерених несташлука, плашење оваца чобаницама или туче са другом дјецом. Али и оних опасних, кришом узимање сакривене муниције заостале из другог рата и њено активирање бацањем у ватру.
Средњу школу похађали су у општинском центру и то их је још више зближило. Стечену слободу и одсуство родитељског надзора зграбили су свом силином, али то нијесу злоупотребљивали. Били су добри ђаци, послушни и одговорни према родитељима, примјерног владања и понашања.
После средње школе студирали су у два различита града, али увијек су знали шта се дешава у животу другога брата.
Раставило их је вријеме расула и погибељи деведесетих. Љубо је после многобројних безуспјешних покушаја прибавио туристичку визу и „пред сам кијамет“ како је волио да каже, напустио отаџбину.
Миљан занесен „догађањем народа” испраћајући Љуба, смирено му је рекао: „Иди ти и срећан ти пут, а ја остајем да се борим за правду и право српског народа“.
Ратне прилике на једној и даноноћна борба за опстанак у новој средини на другој страни, свели су некада сталну комуникацију на повремене телефонске разговоре и још ређа писма.
Њихов сусрет приликом Љубове прве посјете отаџбини, након неколико година проведених у иностранству, био је радостан али и изненађујући за Љуба.
„Био је то мој брат Миљан, сада са уредно подштуцаном поповском брадом, али са потпуно другим схватањима, интересима и причом. Чврсто ријешен, изостављајући уобичајене формалности, Миљан је усхићено почео да ме наговара да се крстим и то без одлагања. Што прије, то боље, сјутра ако је могуће“, присјећао се Љубо тог сусрета.
Миљан му је пренео његова сјећања када се крштавао: „Такав осјећај среће ни изблиза никад нијесам осјетио као кад сам се крстио. Нема ријечи да то могу описати. Чинило ми се да сам подигнут од земље и лебдим спојен с небеским…“, причао је у заносу своја сјећања.
Љубови покушаји да промијени тему, били су узалудни. После сваког таквог покушаја, Миљан би застао, фрустриран и са неверицом погледао у Љуба.
„Да си крштен, сваке недеље би смо се у цркви могли помолити за твоје здравље, јер без крста нема спаса, ” говорио је Миљан.
Љубову срећу што је поново видио брата није ни најмање умањила ова нагла промјена код брата, коју он није разумијевао а која му се још мање свиђала.
Дискусија се наставила и кад се Љубо вратио у Канаду. Нове савремене технике учиниле су њихову комуникацију чешћом али и жучнијом.
Почињала би прије сванућа у Канади, а завршавала би се касно у ноћ по српском времену. Нити је Миљан попуштао у настојању да крсти брата и од њега направи примерног вјерника, нити је Љубо попуштао у одбрани својих атеистичких ставова.
Након неког времена, њихова комуникација се претворила у понављање већ реченог.
Зато је Љубо одлучио да још концизно и детаљно изнесе свој став и образложи га у поруци упућеној брату:
„Драги брате Миљане, дико Србинова, надам се да ово моје `писмо`, које ће те сигурно дубоко разочарати, али то је мој најискренији став и мишљење. Међутим, то неће пореметити наше братске односе и љубав коју осјећамо један према другом.
Ја за вјеру немам потребу, нити потребу за начин на који вјера тумачи живот и свијет. Разумијем и прихватам етику и моралне поруке које свете књиге тумаче, а које се поклапају са схватањима разумног човјека, нормалне интелигенције. Чије значење и употребу може разумјети и особа ниже интелигенције ако му се у главу усади.
`Не чини другоме оно што не желио да теби буде чињено`. За ово ћеш наћи и потврду у Библији која каже јер пред Богом нису праведни само они који слушају закон, него ће бити оправдани они који закон творе. Не требају ми чуда, измишљена непостојећа бића, вјерски ритуали и институције.
Религија и сви њени елементи, Бог, анђели, пакао, рају, то су човеков мисаони констракт.
Човјек у настојању да „брутални, јадни и кратки живот“, (Хобс) учини подношљивијим уводећи ред и поредак у својим заосталим друштвима жели да објасни ствари и појаве за које није знао узрок и значење.
Да ублажи унутарњи психолошки бол, патњу и улије наду, стварао је систем вјеровања, правила и поступака. Са врховним, „свемогућим“, „свезнајућим“ и најмилостивијим ауторитетом у улози ствараоца тих правила. Дародавца за праведне, судије и извршиоце казне за непоштоваоце правила.
Као и свака друга човјекова творевина, вјера је добра колико је добар и њен стваралац и извршилац – човјек.
Ипак, у ово наше савремено доба када су друге друштвене институције преузеле многе њене пређашње улоге, вјера још увијек има значајну улогу у јачању друштвене кохезије као и духовне помоћи онима којима живот удијели страдање и патњу.
Што се мене тиче, она је за мене ирелевантна.
Не дуго потом услиједио је и Миљанов одговор, у форми стихова:
„Ставове си изградио без
духовних вриједности
душу своју разапео
гордоумљем Бог да прости
Без Логоса нема спаса
промашен је пут побједе
само вјерне чедне душе
Царство Божје наслиједе
Тужан сам на тебе брате
кад ријечи не помажу
једино ми преостаје
да ћутањем држим стражу.“
Извор: Политика
