Пише: Драгана Ђурица
Европска Комисија је 16. јула представила нацрт новог Вишегодишњег финансијског оквира Европске Уније за период 2028–2034. „Тежак” готово 2.000 милијарди евра, овај документ није само фискални план, већ политичка будућност и мапа опстанка европског пројекта у свету који више не прашта слабост. Док рат бесни на њеним границама, климатски хаос постаје нова нормалност, а трговинске тензије јачају, ЕУ одговара стратегијом за безбедност и одбрану (ProtectEU) и буџетом који је истовремено безбедносни, индустријски, друштвени и вредносни инструмент.
За разлику од раније фрагментисаног приступа, нови буџет консолидује средства у три кластера („супер-фонда“) усмерена ка стратешким циљевима Уније. Први покрива економску, социјалну и територијалну кохезију; други покрива конкурентност, просперитет и безбедност; а трећи, Глобална Европа, обухвата спољну политику и проширење. Посебна буџетска линија од 100 милијарди евра намењена је Украјини.
Безбедност као приоритет
У новој фискалној прерасподели, највећи „добитници” су безбедност, конкурентност и стратешка аутономија, као области које по први пут добијају јасан политички оквир и знатно већа средства. Издвајања за одбрану расту са 13 на преко 130 милијарди евра, што је историјски преокрет за ЕУ која је деценијама раније „делегирала” безбедност НАТО пакту, без озбиљнијих амбиција у стварању сопственог система одбране. Ова тиха револуција, проузрокована ратом на европском континенту и глобалним одмеравањем снага, означава тренутак када Унија први пут експлицитно жели да види безбедност као сопствену функцију и ојача своју позицију међу великим силама.
Ако је у новој констелацији безбедност темељ, конкурентност је један од њених носећих стубова. Из извештаја Енрика Лете и Марија Драгија, јасно је да ЕУ заостаје за великим глобалним игачима у развоју високотехнолошких, иновативних и чистих индустрија и капиталног тржишта. Стога Фонд за конкурентност у новом буџетском оквиру (вредан 450 милијарди евра) интегрише улагања у истраживање, дигиталну и друге политике, али и, по први пут, у војну индустрију и свемирске капацитете. Ова логика више није само тржишна – већ логика опстанка.
Иако кохезиона и пољопривредна политика и даље заузимају значајан део буџета, више нису његове окоснице већ делови поменутих кластера. Њихов удео опао је са преко 70 одсто у ранијим оквирима, односно 63 у актуелном, на мање од 50 процената у новом нацрту. Уместо да функционишу као засебни темељи, ове политике су сада подређене ширим циљевима Уније – као средства, а не главни наратив интеграција и развоја, како је раније био случај.
Да ли ЕУ и УНДП пројектно финансирају дифамације и говор мржње у Црној Гори?
Поред структурних промена, буџет доноси и фискални новитет: ширење сопствених прихода ЕУ. То укључује приход из система трговине емисијама (ЕТС), ЦБАМ (карбонски гранични механизам), приходе од електронског отпада, дигитални порез и додатне доприносе из корпоративног сектора. Ови механизми представљају важан корак ка фискалној и политичкој амбицији за постизање веће самоодрживости Уније.
Нису, међутим, сви задовољни. Еколошки покрети и део цивилног друштва у ЕУ забринути су што Зелени договор више није засебан стуб, већ се његови циљеви хоризонтално интегришу у све фондове (буџет се „озелењава”). Комисија тврди да тиме екологија постаје део сваке политике, али постоји забринутост да ће овакав приступ разводнити те амбиције. Критике долазе и из Европског парламента, где се упозорава на све већу концентрацију моћи у рукама Комисије. Иако се то правда потребом за бржим и ефикаснијим деловањем у кризним временима, остаје отворено питање неопходног демократског надзора рада Комисије.
Но, циљеви остају јасни: безбедност, конкурентност, стратешка аутономија, подршка Украјини и проширење. Званични Брисел више не „балансира“, већ одлучује према приоритетима.
Где су Србија и Западни Балкан
Где смо ту ми? Ко уме да чита бројке, прочитаће и поруку: ЕУ се мења јер се и свет неповратно мења. У тој новој реалности, питање за Србију и Западни Балкан није да ли имамо место у тој Европи – то место нам је експлицитно дато. Замор од проширења у самој ЕУ више није тема. Питање је: да ли ми разумемо шта се од нас тражи?
У оквиру посебне буџетске линије трећег кластера „Глобална Европа“ предвиђено је 42,6 милијарди евра за све кандидате за чланство: Западни Балкан, Украјину, Молдавију, Грузију и Турску. Иако је то највећи износ намењен проширењу до сада (37 одсто више него раније), представља свега око два посто укупног буџета ЕУ. Али бројке не говоре све. Кључно је како ће се та средства делити, а то више не зависи само од Брисела. Овога пута, Унија не нуди „бланко чекове“ и финансијска подршка се неће додељивати по инерцији, већ према учинку: дубини реформи, њиховој примени, конкретним променама које оне доносе и усклађености са вредносним и политичким оквиром ЕУ. То значи да ЕУ очекује да кандидати мисле, понашају се и раде као земље чланице. План раста за Западни Балкан је прошле године већ најавио (и примењује) промену курса од стабилократије ка меритократији, где средства ЕУ према кандидатима нису награда за присуство, већ инструмент за селекцију. Праве награде долазе тек по чланству, које се озбиљно мора заслужити. А основне вредности попут владавина права, медијских слобода и институционалне одговорности више нису само политички услови за кандидате већ и линија разграничења и међу самим чланицама Уније – њихово непоштовање ће се фактурисати, а средства могу бити преусмерена онима који их доследно спроводе.
ЕУ очекује да кандидати мисле, понашају се и раде као земље чланице. План раста за Западни Балкан је прошле године већ најавио промену курса од стабилократије ка меритократији
Србија јесте обухваћена буџетом – као део региона, не као лидер у европским интеграцијама. У том светлу, треба добро чути и изјаву комесарке за проширење Марте Кос, која је навела Молдавију, Албанију и Црну Гору као потенцијалне кандидате за затварање преговора у овом циклусу – док Србија није поменута. Отварање Кластера 3 – поново на чекању, док се не испуне услови. Скоро истовремено, последњи извештај Европске комисије о владавини права дао је болно реалну оцену и сврстао Србију међу земље без помака: поглавља 23 и 24 (правосуђе, основна права и правда, слободе, безбедност) фактички су замрзнута; институције су под политичким притиском; медији нису слободни; дијалог с Приштином стагнира; усклађивање са спољном и безбедносном политиком ЕУ остаје симболично а не суштинско. Такав политички профил, уз слабе капацитете и селективне реформе, није довољан за ЕУ.
Порука је јасна: чак и земље са знатно мањом економијом и територијом могу да преузму лидерску улогу (неке и у рекордно кратком року) ако спроводе реформе. Србија има највећу привреду у региону, највећи БДП, највише становника – али остаје у заглављена у сопственом лимбу јер не користи свој потенцијал. Ако наставимо да балансирамо, симулирамо и верујемо да ће стари трансакциони односи донети резултат, остаћемо на маргинама. Не по казни – него по заслузи.
И Украјина у предности
За оне који у свему виде неправду према нашем региону у корист Украјине, вреди подсетити: (чак и ако изузмемо чињеницу да је ратом угрожена) у односу на цео Западни Балкан Украјина има двоструко већи БДП, двоструко више становника, три пута већу територију и налази се на првој линији европске безбедности. Њена улога је егзистенцијална. Наша – углавном недоречена. Док је Украјина, упркос рату, убрзано напредовала ка ЕУ, Западни Балкан је изгубио десет година предности на политичке калкулације, одлагања и статус кво – уместо да спроводи реформе.
Нацрт буџета сада улази у вишегодишње преговоре ЕУ земаља чланица и парламента. Све ставке су технички отворене, сигурно ће бити амандмана, али део о проширењу ће највероватније остати у приближном оквиру – можда уз још строже механизме контроле и условљавања.
За разлику од раније периферне присутности, подршка проширењу је сада присутна као стратешки и геополитички императив и овај моментум се не би смео пропустити, јер ће се тешко поновити. Зато овај буџет не позива. Он проверава. И овај пут, без озбиљног одговора – нема позитивног исхода. Ако се покренемо озбиљно, још увек можемо да искористимо овај тренутак. Али ако наставимо да тактизирамо и симулирамо, Србија неће бити део следеће фазе проширења. Само овај пут не због Брисела, већ због сопствених избора.
Извор: Радар
